Зашто се распао СССР?

1. Цена нафте и неефикасна економија

„Датум распада СССР-а је добро познат. То није ни Беловјешки споразум, ни Августовски пуч (1991), него 13. септембар 1985, када је министар за нафту Саудијске Арабије Ахмед Јамани изјавио да Саудијска Арабија излази из споразума о ограниченој експлоатацији нафте и почиње да увећава свој удео на нафтном тржишту. После тога је Саудијска Арабија 5,5 пута повећала производњу нафте због чега је нафта постала шест пута јефтинија“, писао је Јегор Гајдар, аутор радикалних економских реформи у постсовјетској Русији током 1990-их.

Петар Авен, који је у Гајдаровој влади био министар спољне трговине а сада је утицајни бизнисмен, подржава ову интерпретацију: „Била је то важна прекретница када је 1986. године цена нафте пала, а самим тим су пропале и све могућности [Совјетског Савеза] за остваривање прихода“. Како истиче Авен, приходи од нафте су обезбеђивали средства за куповину жита (СССР је увозио 17% жита). Тај новац је коришћен и за „поткупљивање елите“ помоћу потрошачке робе коју је држава узимала од Запада јер сам Совјетски Савез није могао производити робу таквог квалитета, тако што је та западна роба постала доступна горњим слојевима друштва. Пад цена нафте подударио се са падом екномије који је, према Авеновим речима, почео још 1960-их. Та дугорочна тенденција убрзана је смањењем прихода од продаје нафте, што је изазвало крах совјетског економског модела.

Са друге стране, поједини експерти сматрају да ситуација и није била тако лоша без обзира на неефикасност совјетске економије и фамозни дефицит робе широке потрошње. Познати совјетски, а касније амерички социолог Владимир Шљапентох рекао је: „Током последњих деценија [постојања СССР-а] темпо економског раста се неумитно смањивао, квалитет робе је био све лошији, а технолошки напредак се успоравао... Па ипак, сви ти недостаци су били хронични и нису имали фатално дејство...СССР је могао да живи веома дуго...“ Заиста, према подацима званичне совјетске статистике први пад бруто домаћег производа забележен је тек 1990. године, тј. само годину дана пре распада.

2. Етничке тензије

Крајем 1980-их у време Перестројке у совјетским републикама се примећује све већи ниво насиља изазваног конфронтацијом по етничкој припадности. Први случај насиља на бази етничке нетрпељивости одиграо се 1986. у Алмати, главном граду Казахстана, када је казахстанска омладина била разочарана тиме што је на чело републике доведен Рус по националности, па је организовала масовне нереде. На крају је ангажована војска да угуши демонстрације. Затим је дошло до погрома у азербејџанском граду Сумгајиту, а у Тбилисију, Бакуу и у другим градовима дошло је до жестоких сукоба. Најкрвавији конфликт је избио у Карабаху између Азербејџана и Јерменије. Он се често третира као „један од најважнијих политичких окидача распада СССР-а“. Крајем 1980-их етнички конфликти су попримили врло озбиљне размере – у оружаним сукобима су изгинуле стотине људи.

И поред свега, чак ни 1990. године већина совјетских република није желела да напусти СССР, тако да је, по мишљењу руског историчара Александра Шубина, ситуација „изгледала прилично мирно и стабилно“, и само су се Балтичке земље и Грузија чврсто определиле за сепаратизам. „И поред свих опасности које су национално-сепаратистички покрети представљали за државну структуру СССР-а, они сами по себи нису имали довољно потенцијала за растурање Совјетског Савеза“, тврди овај историчар.

3. Горбачовљеве реформе

Не треба се варати, лоши економски показатељи и пораст национализма свакако су били од великог значаја, али главни фактор који је заиста изазвао крах „Црвене империје“ били су потези њеног руководства почев од средине 1980-их и Горбачовљеве Перестројке. У Русији је популарна теорија завере по којој је Горбачов свесно тежио да уништи социјализам и Совјетски Савез. Али, нема доказа да је он заиста желео да укине сопствену власт.

Напротив, Перестројка је био покушај да се реформише совјетски систем који је тада већ показивао знаке деградације. Прве Горбачовљеве реформе (такозвано „убрзавање“ економије) имале су задатак да ослободе потенцијал „модернизованог социјализма“. Горе споменути Шљапентох је те реформе окарактерисао као „неостаљинистичке“ јер су спровођене у истој парадигми као и политика Горбачовљевог суровог претходника.

И поред добрих намера совјетског лидера, економија није могла да се „убрза“. Напротив, Горбачовљева неефикасна политика је довела до убрзаног пада економије, тако да је и сама држава постала слабија. Совјетски систем је пре Горбачова лоше функционисао и имао доста осцилација, а после реформи је престао и да функционише. По речима поменутог социолога, „у очајничкој потрази за путевима модернизације екномије ... Горбачов је покренуо радикалан процес демократизације у коме је пропаст совјетског система и совјетске империје била неизбежна“. Зато су се појавили нови актери, а међу њима и Борис Јељцин који је желео да створи „независну Русију“. Управо у томе се и састојао „неизбежан распад СССР-а“.