Седам предмета кључних за преживљавање у опсади Лењинграда

Бонови за храну

Бонови су омогућавали грађанима да на државним пунктовима набављају храну. Сваки бон је показивао колико намирница се може купити. Хлеб се могао купити сваког дана, а други производи једном у десет дана. Међутим, било је и несташица, посебно меса.

Следовање се постепено смањивало све до новембра-децембра 1941. године, што су били најтежи месеци, када је радницима било одобрено од 150 до 250 грама хлеба дневно, док су државни службеници, деца и издржавана лица добијали само 125 грама дневно. Као месечно следовање радници и инжењери добијали су: 1,5 килограма меса, 2 килограма резанаца, 800 грама масноће (биљног уља или свињске масти) и око 1,5 килограм шећера. Државни службеници су могли да очекују 800 грама меса, 1,5 килограма резанаца, 400 грама масти и око 1,2 килограма шећера.

Бонови за храну су имали огромну вредност. Ако бисте неки бон изгубили, то би вам могло донети гладовање, па чак и смрт.

Ретрорефлектори

Током опсаде у Лењинграду је било обавезно тотално замрачење: ноћу су се сва светла гасила, како би се избегли непријатељски ваздушни напади. Људи су зато на своју одећу качили ретрорефлекторе или, једноставније речено, „свице”, како су их звали у опсади, како би лакше видели једни друге на мрачним улицама.

„Свици” су били направљени од отпадака метала и пластике и покривени комбинацијом радијума-226 и фосфора, тако да су светлели у мраку.

Санке

Дечја играчка постала је основно транспортно средство у опсади и њен суморан симбол. Већи део опсаде трајала је зима. Саобраћај у граду није функционисао због економских рестрикција, па су људи користили санке за превоз својих ствари, као и за... пребацивање лешева до гробља.

Софја Саговска, учитељица, присећала се: „Као зачарана чудовишта у бајковитом сну, стоје залеђени трамваји. Наоколо висе беле нити прекинутих каблова. Сваког јутра по улицама клизе редови санки са мртвацима покривеним белим плаштаницама...” Многи од оних који су преживели опсаду кажу да су их санке касније увек непријатно подсећале на страхоте рата.

Лепак за дрво

Лепак, целулоза, четине зимзеленог дрвећа, ђонови, кожни каишеви и много тога другог, заправо све што је било органског порекла, коришћено је у исхрани током опсаде.

Једно време су у неким градским фабрикама грађанима делили овакве производе: свињску маст и вазелин коришћене за подмазивање скела приликом поринућа бродова, лепак од животињских костију и коштано брашно, чак и органски ималин. Људи су проналазили начине да све то искористе у исхрани.

Лепак се кувао сатима на тихој ватри (мирис је био неподношљив), затим му се додавала со, бибер. Додавани су различити зачини, сирће и сенф како би се ова замена за храну могла лакше гутати.

Ведро

Док су покушавали да освоје Лењинград, Немци су најпре бомбардовали градски водовод. До 1942. године није било воде у славинама, па су је људи узимали из канала и река.

„Клечали смо око отвора у леду и вадили воду ведром... А док ведро довеземо кући, вода се заледи. Доносили смо је кући и отапали. Била је то, наравно, прљава вода. Па смо је прокувавали”, присећа се један преживели. „Мало смо користили за кување, а била нам је потребна и за прање. Морали смо често да идемо по воду. И било је страшно клизаво, па је било веома тешко спустити се до рупе у леду. Зато што су људи били веома слаби, често се дешавало да неко захвати воду у ведро, али да не може да устане. Један другом су помагали, извлачили једни друге, док се вода просипала.”

Улични звучници

За време паклених дана опсаде на улицама Лењинграда је постављено преко 1500 звучника. Они су емитовали радио-програм и упозоравали људе на ваздушне нападе и бомбардовања. Током опсаде емитовано је 3 740 упозорења. Такође је емитован звук метронома. Када је звук био спор, то је значило да је „мирно”, а када је био убрзан, то је значило да се бомбардовање приближава и да сви треба да оду у склоништа.

Али, емитована је и симфонијска музика, а песници, као Олга Бергољц и Ана Ахматова, читали су своје песме и покушавали да одрже дух народа. Данас постоји споменик уличним звучницима на зиду зграде на адреси Невски проспект 54.

Цигарете

Када је почела несташица хране, цигарете су постале посебно драгоцене, јер је пушење смањивало потребу за храном, а веровало се и да дуван помаже људима у борби против скорбута (болест настала због недостатка витамина Ц). С обзиром да у граду није било великих резерви дувана, локална фабрика цигарета је почела да додаје у дуван сушено лишће и хмељ. До 1942. године паклица цигарета вредела као два до три дневна следовања хлеба. Невероватно је да фабрика цигарета није престала са радом до краја опсаде.

Помоћу цигарета могли сте да купите одећу, ципеле, поврће. Током опсаде цигарете су биле вредније од новца. Готово сва деца су научила да пуше како би савладала глад и слабост, а већина преживелих је наставила да пуши и касније током живота.