Шта је радила совјетска власт са руским храмовима које није уништила?

Бољшевици су у својој антицрквеној кампањи затворили и уништили на десетине хиљада цркава. Пре револуције је у Русији било преко 4.000 манастира и 54.000 храмова и, а почетак Перестројке је дочекало само 15 манастира и 6.893 храма.

Храмови који нису уништени одузети су Руској православној цркви и коришћени у сасвим друге сврхе. Многи су преуређени у домове културе и пионирске кружоке, а поједини манастири су коришћени као затвори и логори Гулага.

Складиште

Неуништени храмови су већином претворени у складишта – или за потребе неке фабрике, или за чување жита, брашна и шећера.

Житељи Лењинграда су за време опсаде знали да немачка авијација користи високи Исакијевски храм као оријентир и неће га бомбардовати, те су зато у овај храм донети вредни експонати из других музеја. Али и пре рата, још током 1930-их, у храму је постављено Фукоово клатно.

Звучи парадоксално, али је рат сачувао Цркву Спаса на крви у Петербургу од уништења јер су тада власти имале преча посла. Храм је током опсаде коришћен као мртвачница – у њега су довожена тела Лењинграђана који су умрли од глади. После рата је храм предат Малом оперском театру да у њему држи позоришне реквизите.

Храм светог Климента Римског у Москви је 1943. предат Лењиновој библиотеци да га користи као складиште књига. Узгред, књиге су изнете из храма тек 2008. године!

Касарна

У кримском Храму Васкрсења Христовог у Форосу током Другог светског рата био је смештен одред совјетске армије. Храм је озбиљно оштећен у нацистичким ваздушним нападима. После рата је било планирано да се потпуно сруши али се то чудом није догодило. После Перестројке је храм предат Руској православној цркви и од тада служи својој сврси.

Депо ватрогасне службе и аутобуска станица

Током 1930-их су власти у граду Касимову у Рјазањској области забраниле да звоне црквена звона у Храму Васкрсења Христовог и Светог архангела Михаила, тобоже зато што је гласна звоњава ометала наставу у школама. Звоник је током 1940-их дигнут у ваздух, а храм је преуређен у депо ватрогасне службе. По садашњем изгледу овог објекта немогуће је и претпоставити да је то некада била црква. У совјетско време је овај објекат више пута преуређен и на крају претворен у аутобуску станицу која и данас функционише.

Фабрика

Поједине цркве су дате фабрикама, али не као складишта него као место где је организована производња. На пример, Храм Петра и Павла у Суздаљу је коришћен као пекара.

Слично је прошао и Храм Благовештења у Костроми – он је такође претворен у пекару, и тек током 2000-их је враћен Руској православној цркви.

Московски храм светог Бориса и Глеба у Дегуњину је 1941. преуређен у амбуланту. Током 1960-их су у њему били погони фабрике трикотаже, а за време Перестројке је Научно-технички комплекс „Микрохирургија ока“ изнајмљивао овај простор као гаражу. Данас је храм враћен православној цркви и у њему се врше богослужења.

И московски Храм Рођења Христовог у Черкизову коришћен је у различитим периодима као воденица, складиште, па чак и као продавница намештаја. Током 1990-их је реновиран и враћен Руској православној цркви.

У просторијама Воскресенског манастира у граду Торжоку и дан-данас је смештена шивара.

Планетаријум

Можда је најнеобичнија функција додељена Николо-Кремљовском храму у граду Владимиру. Овде је 1962. отворен планетаријум за који је специјално направљена купола од пластике. Локалне власти планирају да преместе планетаријум у нови објекат, али се он још увек налази у цркви, и штавише, третира се као важна образовна установа јер се овде држе вежбања из астрономије, одржавају предавања и квизови.

Музеј

Многи комунисти су ипак схватали културно-историјски значај најпознатијих храмова. Зато су их сачували и претворили у музеје. Ти храмови су били под заштитом државе, рестаурисани и збринути, тако да су данас у добром стању и чак су боље очувани од храмова који нису били одузети Руској православној цркви.

Један од првих храмова које је совјетска власт претворила у музеј био је Храм Василија Блаженог – најпрепознатљивији симбол Москве. У њему је отворен Историјско-архитектонски музеј. Прича се да су током 1930-их совјетски функционери неколико пута покретали питање о рушењу ове цркве, и то у оквиру пројекта реконструкције Црвеног трга, јер је храм тобоже представљао сметњу за саобраћај. Међутим, Стаљин лично није дозволио да се храм уништи. Узгред, ова црква још увек формално припада Државном историјском музеју.

У Казањском храму на Невском проспекту у Санкт Петербургу 1932. године је отворен Музеј историје религије и атеизма, а почетком рата су у њему организоване патриотске изложбе посвећене великим војсковођама из прошлости. Међутим, Немци су убрзо бомбардовали храм и на неколико места пробили куполу, а делови таванице су срушени, тако да је храм-музеј потпуно затворен.

Затвор

У многим великим манастирима су и пре револуције држани заточеници (углавном политички затвореници) између осталог и зато што су манастири често удаљени од насеља, имају јаке зидине и одговарајуће ћелије. И совјетска власт је користила те „погодности“ и претварала манастире у затворе и логоре. На хиљаде затвореника је држано у храмовима и испосницама тих манастира.

Најпозатији пример је Соловецки манастир. Додуше, од доба Ивана Грозног до краја 19. века кроз Соловецки манастир је прошло укупно око 500 заточеника, док је у совјетском периоду у Соловецки логор, а а затим затвор са посебном наменом послато око 200.000 људи.

Поред Соловецког манастира у логор је преуређен, на пример, и Новоспаски манастир (касније је у њему било један од органа управе НКВД-а и женски казнено-поправни дом), као и Спасо-Андроников манастир (који је касније био Дом за незбринуту децу и одељење Народног комесаријата за одбрану).