Како су руски герилци утерали страх у кости француској армији 1812. године

Француски император Наполеон Бонапарта био је тврд орах за своје непријатеље. Мало је генерала који су били спремни да ризикују и суоче се са Великом армијом на бојном пољу. Ни руски команданти нису били изузетак по том питању. И они су до Бородинске битке избегавали одлучујући бој и дозволили су француским трупама да зађу дубоко у унутрашњост Русије.

Жак-Луи Давид, 1812 г.

Када није пожељан отворени окршај радије се примењује герилски или партизански начин ратовања. Са једне стране, руски герилски рат против француске армије био је народни рат у коме су брадати сељаци узимали у руке виле и секире и одлазили у борбу против мрског освајача.

Репродукција цртежа „Сичевци“ (сеоски партизани у Отаџбинском рату 1812), И. Теребењов, Државни историјски музеј

Балабанов/Sputnik

Са друге стране, герилски рат су водиле и такозване „летеће јединице“ које је формирала команда руске армије. Чинили су их коњаници и козаци на челу са регуларним официрима. Они су нападали непријатељску позадину и пресецали Французима комуникацију и снабдевање.

Упад Платовљевих козака у позадину Наполенове армије

С. Залихман/Sputnik

Прва „летећа јединица“ је формирана у јулу када је Велика армија стигла до Смоленска. Била је то моћна војна сила састављена од неколико козачких и драгунских пукова. Често је нападала лево крило француске армије и служила као извидница која је слала податке главнини регуларне руске армије.

Албрехт Адам, „Битка за Смоленск“, око 1820.

Командант ове јединице Фердинанд фон Винцингероде, касније се прославио покушајем да спасе Кремљ и Москву од уништења. Његова јединица се налазила у једном подмосковском селу када је овај командант сазнао за Наполеонов план да уништи град. „Ако само један храм буде дигнут у ваздух, сви Французи које заробимо биће одмах обешени“, рекао је он тада. Винцингероде је отишао код француског маршала Едуарда Мортијеа у нади да ће преговарати са њим, али је уместо тога заробљен.

Руски генерал, барон Фердинанд Винцингероде

Слика Џорџа Дјуиа, између 1823. и 1825.

Међу герилским командантима највише се прославио Денис Давидов који је без двоумљења нападао француске трупе чак иако су биле далеко бројније. Једном је са свега 130 коњаника напао конвој са провијантом који је пратило 225 војника. Давидов је запленио свих 30 теретних кола и побио више од пола војника, а осталих стотинак заробио.

Денис Давидов

В.П. Лангер

Када је у октобру 1812. године Велика армија напустила Москву и почела да се повлачи на запад, многобројни „летећи одреди“ од по 500 људи почели су да нападају непријатеља користећи тактику муњевитог јуриша и повлачења, као што пчеле нападају рањеног медведа и тако га исцрпљују.

Наполеон се повлачи из Москве.

Адолф Нортен

Међутим, герилски отпор Наполеону не би био успешан да то није био народни рат. Сељаци су водили своју борбу против непријатеља уништавајући намирнице. Спаљивали су летину и своје куће да не би дошле у руке Французима, а затим су бежали у шуме.

Василиј Веречшагин, репродукција слике „Не дирај их, пусти да приђу“. 1887-1895.

Некада добро организована Велика армија постепено се претварала у банду убица и пљачкаша, а сељаци су се све више лаћали оружја и све интензивније нападали непријатеља. Правили су заседе француским јединицама, бранили своја села од непријатељских одреда који су отимали храну од мештана, гонили су непријатељску армију и немилосрдно убијали све који заостају за главнином.

Public Domain

У почетку су нападали чак и „летеће јединице“ мислећи од руске армије да је француска. Денис Давидов је једном сељаку који га је напао рекао: „Али ја говорим руски!“ Сељак му је одговорио: „Има их (Француза) свакојаких!“ Тада је Давидов одлучио да се зближи са обичним људима како би се избегли неспоразуми. Уместо мундира је обукао сељачку кошуљу, пустио браду и почео да говори „народним језиком“.

Денис Давидов

Public Domain

Историја памти имена многих племића који су командовали „летећим одредима“: Дениса Давидова, Александра Фигнера, Александра фон Бенкендорфа, Николаја Кудашева и др. Са друге стране, предводници сељачких одреда су углавном препуштени забораву. Неки су ипак познати, на пример Василиса Кожина. Она је ради заштите свога села организовала герилски одред који су чиниле жене и омладина. Често је учествовала у транспорту француских заробљеника, и чак је косом посекла једног тврдоглавог непријатељског официра.

Портрет Василисе Кожине, копија Станислава Лоча из 1959. године по оригиналу А.Ф. Смирнова из 1813.

Сергеј Фадејчев/TASS

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!