Љубавне авантуре великих руских писаца

Getty Images, TASS, Global Look Press
Некоме је за надахнуће била потребна добра чашица, а некоме несрећна љубав. Или срећна, само нова...

Величина сваког писца се обично мери по његовом уметничком и филозофском наслеђу, док њихов таленат нимало не зависи од морала. Многи писци уопште нису били пример за углед, поготово када је реч о интимним везама. Штавише, често им је задовољење телесних страсти служило као својеврстан катализатор у стваралачком процесу.

Александар Пушкин

Александар Пушкин и Наталија Гончарова, уметник Орест Кипренски

Почнимо од највећег руског песника. Руси за њега кажу да је он „наше све“. А он је једном приликом за самога себе рекао: „Види ти Пушкина! Види барабе!“ Додуше, рекао је то у позитивном смислу, док је писао драму „Борис Годунов“.

Пушкин је аутор многобројних генијалних стихова, невероватно добре прозе и одличних драма, а уз све то је био и страствени донжуан. Можда је у томе извесну улогу одиграла и афричка крв која је текла његовим венама. Пушкинов прадеда је био управо онај „Арапин Петра Великог“ кога писац описује у незавршеном делу, тј. први Африканац у Руској империји.

Од својих младих дана највећи руски песник је посвећивао своје стихове многобројним дамама, да би на крају направио донжуански списак на коме је било 37 женских имена. А био је ожењен само једном. Жена му је била лепотица Наталија Гончарова. Увреда женине части је испровоцирала песника да изађе на двобој у коме је изгубио живот.

Фјодор Достојевски

Слева надесно: Ф.М. Достојевски, Марија Достојевска, Ана Достојевска, А. Суслова

Достојевски је први део свога живота провео доста бурно. Имао је везе са „продавачицама љубави“ због чега је прекоревао себе. Плашио се и болести, али није могао да одоли. „Толико сам раскалашан да више не могу нормално да живим“, писао је брату.

Прва његова жена је била Марија Исајева, са којом се упознао у Сибиру, док је био у прогонству. Њој је то био већ други брак. Пре свадбе се она доста иживљавала над заљубљеним писцем, чак му је и претила да ће се удати за другог, богатијег човека. На крају се сажалила и удала се за Фјодора. Тај брак је био кратак и донео је писцу много бола. Достојевски је писао како су се њих двоје неизмерно волели али нису били срећни. Уз све то, његови напади епилепсије су се појачали. Марија је умрла од туберкулозе када је имала 39 година.

Достојевски је 1862. године отишао да се лечи у европске бање, али уместо минералне воде и ваљања у блату заинересовао се за рулет. Већи део времена је провео у друштву „инферналне жене“, еманциповане Аполинарије Суслове. Њихови односи су били сложени и пуни фрустрација. Она је час била нежна према њему, час веома груба. Али Достојевски је, као што се зна, волео да страда. Њихова веза је одражена у роману „Коцкар“.

Друга пишчева супруга била је Ана Сниткина. Њу је писац унајмио као младу стенографкињу да јој диктира поменути роман „Коцкар“, који је требало завршити што пре. Венчали су се 1867. године иако је Ана била 25 година млађа од њега. Можда је због тога Достојевски испољавао велику љубомору. Ана је родила вољеном мужу четворо деце, а у своме дневнику је забележила оно што је чула од њега на смртном одру: „Затим ми рече нешто што би ретко који муж могао рећи својој жени после четрнаест година живота у браку: ’Знај, Ања, и памти да сам те увек свим срцем волео и никада те нисам преварио, чак ни у мислима!’“.

Максим Горки

Слева надесно: Максим Горки, Јекатерина Пешкова, глумица Марија Андрејева, М. Будберг

Великог пролетерског писца су жене мало мање волеле него што је он волео њих. У младости је чак покушао да изврши самоубиство због усамљености. У аутобиографској причи „Једном у јесен“ Горки описује прво искуство интимне телесне везе, и могуће је да преноси управо свој лични доживљај. То је било искуство са проститутком у преврнутом чамцу на обали реке.

Званично је имао једну жену. Звала се Јекатерина Пешкова (то је било право презиме Максима Горког).

Горки је уједно 15 година био у интимној вези са глумицом Московског уметничког театра Маријом Андрејевом. Она је ради њега напустила мецену и милионера Саву Морозова, који је, узгред, био пишчев пријатељ и уопште се није увредио – штавише, наставио је да материјално помаже Андрејевој.

Заједно са глумицом Горки је путовао у САД, али је тамо избио скандал када су новинари сазнали да пар није у званичном браку и да је права пишчева супруга остала у Русији. Конзервативни Американци су их обоје протерали из хотела где су одсели, а други хотели су им такође ускратили гостопримство.

Познати писац је имао још једну даму, Марију Будберг. За њу се причало да је двоструки агент британске обавештајне службе и совјетског НКВД-а (Народног комесаријата за унутрашње послове). Марија је после Горког дуго била у вези са Хербертом Велсом, са којим се упознала управо у пишчевој кући.

Сергеј Јесењин

Слева надесно: С. Јесењин, Галина Бениславска, И. Дaнкан, З. Рајх

Обичан руски „хулиган“ је био лаком на жене. У сваку се одмах заљубио до ушију и исто тако брзо се охладио. Још као сеоски лола шуњао се ноћу у собу спахинице племићког порекла Лидије Кашине, која је живела у вили у Јесењиновом селу. Песник је у први грађански брак ступио када је имао 18 година, и добио је сина.

Већ 1917, након три године, венчао се са глумицом Зинаидом Рајх. Она му је родила ћерку и сина, али ју је Јесењин напустио већ у другој трудноћи. Децу је усвојио Зинаидин други муж, позоришни редитељ Всеволод Мејерхолд.

Сергеј је после Рајхове живео код своје секретарице Галине Бениславске. Није сасвим јасно какви су били њихови односи, али је извесно да је Галина волела Јесењина до краја живота – извршила је самоубиство на његовом гробу годину дана након његове смрти.

Несташни песник се 1921. године упознао са америчком плесачицом Исидором Данкан и након годину дана се оженио њоме иако је била скоро 20 година старија од њега и није знала руски, а он није знао енглески. С њом је Јесењин пропутовао Европу и Америку, где му је све време тешко падала њена популарност и живот у сенци познате жене. Тај брак је био пун скандала и страсти. Трајао је око две године.

Затим се песник 1925. године оженио унуком Лава Толстоја Софијом, али тај брак није трајао ни годину дана и био је несрећан. Присталице верзије да је Јесењин сам себи одузео живот сматрају да је усамљеност била један од главних разлога самоубиства.

(Узгред, у паузи између Исидоре и Софије песник је стигао да добије сина са песникињом Надеждом Вољпин).

Ана Ахматова

Слева надесно: Ана Ахматова, Николај Пуњин, Н. Гумиљов, Амедео Модиљани/Getty Images, Public Domain

И Јесењин би позавидео списку љубавних авантура највеће руске песникиње (Узгред, он је имао жарку жељу да се упозна са њом и интересовао се за њу, али је она у то време била заљубљена у другога).

Први муж Ахматове био је песник Николај Гумиљов. Обоје су били истакнути песници Сребрног века и посећивали су исти песнички кружок. У том браку је рођен Лав Гумиљов, који је касније постао познати етнограф.

Брачни пар је провео медени месец у Европи, где се Ахматова сувише зближила са сликаром Амедеом Модиљанијем. Касније је тврдила да су увек били само пријатељи, али је чињеница да су годинама били блиски и да му је позирала обнажена.

Веза са Гумиљовом је брзо постала доста слободна, у том смислу што се Ана заљубљивала у друге, а и он је имао везе на страни. Колале су гласине о интимној вези Ахматове са сликаром Борисом Анрепом. За то не постоје докази изузев многобројних љубавних стихова које му је Ана посветила. А он је, опет, овековечио њен лик на чувеном мозаику који краси улаз Националне галерије у Лондону.

Ахматова и Гумиљов су се развели 1918, после осам година брака. Пре тога дуго нису живели заједно али развод и други брак је омогућен тек после револуције. Исте године се Ахматова удала за песника Владимира Шилејка. Међутим, и они су се растали у пролеће 1921, а Николај Гумиљов је стрељан у лето исте године због сумње да је учествовао у антибољшевичком терору.

Ана је 1922. ступила у грађански брак са критичарем Николајем Пуњином, с тим што се од Шилејка званично развела тек 1926. Отишла је и од Пуњина, мада је то била њена најдужа и најчвршћа веза.

Једно време јој се 1939. удварао форензичар Владимир Гаршин, али су њихови односи ометени ратом, опсадом Лењинграда и каснијом евакуацијом. По повратку из евакуације Ана је прекинула све односе са Гаршином.

Марина Цветајева

Слева надесно: Софија Парнок, Сергеј Ефрон, Борис Пастернак

Марина се са мужем Сергејем Ефроном упознала у кући песника Максимилијана Волошина на Криму. Та кућа је била стециште људи из различитих стваралачких кругова, а у време Грађанског рата била је многима и скровиште. Марина и Сергеј су се венчали 1912. године и добили ћерку Ариадну.

Цветајева је 1914. године фактички напустила мужа и две године се „дружила“ са Софијом Парнок која се бавила превођењем. Њихова романтична веза је личила на некакву фатаморгану после које се Марина вратила мужу и говорила за истополну љубав „која искључује супротно“ да је то чамотиња.

Зна се да је Цветајева била у краткој интимној вези са Осипом Мандељштамом, који је такође био генијални песник Сребрног века. Та веза није оставила великог трага у њиховом животу, али се долазак Петербуржанина Мандељштама у Москву код Цветајеве одразио у доста познатим стиховима, и његовим и њеним.

Маринин муж Ефрон је активно учествовао у Грађанском рату (на страни „белих“), а њихова друга ћерка Ирина је 1920. године умрла у прихватилишту када је напунила тек три године. Марина је оставила тамо дете мислећи да ће се други бринути о њему, али је оно у прихватилишту гладовало.

Цветајева се преселила у Праг и тамо била у интимној вези са Ефроновим блиским пријатељем Константином Родзевичем. Он се, међутим, убрзо оженио другом и тада је њихова веза прекинута.

1926. године почиње најнеобичнија епистоларна љубавна веза у руској књижевности. У љубавном троуглу су се дописивали Борис Пастернак, Марина Цветајева и аустријски песник Рајнер Марија Рилке. Рилке је умро исте године, а Цветајева је наставила да се дописује са Пастернаком. Међутим, само једном се уживо састала са њим, али тада аутор познатог романа „Доктор Живаго“ није на њу оставио посебан утисак.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“