Долазак у Авганистану на власт комуниста након ликвидације Мохамеда Дауда Кана довео је до промене како на фону спољне политике, тако и на пољу унутрашњих политичких и економских промена. Паралелно са тиме у оквиру НДПА развијао се оштар сукоб који ће прерасти у физичке разрачуне супротстављених фракција „Халк“ и „Парчам“ те на крају и лични сукоб лидера Нур Мухемда Таракија и Хафизули Амина.
Упркос упутствима из Москве авганистанским комунистама да не спроводе сувише радикалне мере због заосталости Авганистана, руководство државе у коме је све већу власт стицао Хафизулах Амин настављало је са радикалним реформама у аграрном сектору и борбе против верских учитеља (хоџа) против којих је покренута широка кампања репресије. Овакви радикални потези у земљи која је била веома заостала, а у исто време традиционална довели су државу у латентно стање грађанског рата и повремених побуна широм земље. Стабилизација ситуације у Авганистану на челу са комунистима никако није одговарала његовим суседима, пре свега Пакистану који је протежирао интересе САД и Саудијске Арабије, као ни Кини која се противила ширењу совјетског утицаја.
Амин — амерички агент или неспретни „револуционар“?
Public domain
Ово питање до краја није решено у историографији, где су и даље на снази две верзије Аминовог деловања. Једни тврде да је Амин био убеђени револуционар који је истрајавао на суровом и убрзаном преображају Авганистана, док други тврде да је он био амерички агент који је намерно вршио реформе мимо упута из Москве, тако да дође до организованог хаоса. Присталице прве верзије тврде да је он био искрени пријатељ СССР те како је низ догађаја инсцениран од стране САД како би се Совјетски Савез увукао у рат у Авганистану. Присталице друге верзије истичу његове студије у САД као моменат где је био врбован од стране Американаца.
Оно што је свакако био битан моменат су масовне чистке које је Амин почео да спроводи у партији, а врхунац је досегнут смакнућем његовог главног конкурента Таракија кога је протежирала Москва. Овај последњи био је кап која је прелила чашу. Под великим утицајем министра одбране Устинова, шефа КГБ Јурија Андропова, тадашњи лидер СССР Брежњев се одлучио на заседању Политбироа 12. децембра на интервенцију ради стабилизације ситуације. Први корак је био ликвидација Амина.
Операција „Олуја-333”
Главна предност приликом планирања операције био је уговор о узајамној војној помоћи између Авганистана и Совјетског Савеза. Совјети су могли несметано да пребаце специјална одељења намењена за операцију на аеродром поред Кабула а затим и у сам Кабул. Кључну улогу у планирању и извођењу операције имала је специјално формирана јединица КГБ „Зенит“ која је била састављена од 150 официра, затим специјалци КГБ из групе „Алфа“ под командом мајора Романова. Специјално за преврат и каснија борбена дејства у Авганистану формиран је „муслимански батаљон“ који је добио тај назив јер је био састављен искључиво из грађана СССР средњеазијског порекла, пре свега од народа који су живели и на самој територији Авганистана, Таџика, Узбека и Туркмена. На аеродром Баграм пребачени су делови 103. ваздушно-десантне дивизије са циљем блокаде аеродрома и средстава ПВО војске Авганистана. У Авганистану су се већ налазили делови 105. ваздушно-десанте дивизије. Главни планер операције напада на дворац Таџ-Бек био је пуковник Василиј Колесник.
Међутим сама операција није прошла глатко, нарочито што је касније постало видно да је између различитих група које су биле задужене за ликвидацију Амина била изгубљена кординација. Познато је да је КГБ покушао да смакне Амина отрованом храном. Након тога 27. децембра Амин и више чланова његового особља осетили су здравствено погоршање. Не слутећи шта се дешава у помоћ Амину и његовом особљу стигли су и совјетски војни лекари који су му пружили помоћ. Мајор Сабри Џандад осетивши да се нешто дешава ојачао је обезбеђење Аминовог дворца. Око 19 часова група совјетских диверзаната пробила се у комуникационо чвориште у Кабулу и тамо активирала мину, што је цео Кабул оставило без телефонске везе. Операција је почела.
За напад на дворац припремљено је дванаест борбених група подржаних са девет оклопних возила (БТР и БМП) и четири „Шилке“. „Шилке“ су биле распоређене на доминантним висовима и имале су задатак да сломе ватрене тачке око дворца и отворе пут пре свега првој, другој и трећој борбеној групи. У току продора ка палати Амина један БТР је оштећен, а други је плануо и изгорео. Оклопна возила су имала за задатак да прикривају и искрцају ударне групе испред дворца.
После сламања одбране испред дворца „Шилке“ су пренеле ватру по окнима прозора на самом здању. Први специјалци КГБ ступили су у објекат након чега је по њима отворена жестока ватра. Унутар дворца налазило се добро мотивисано обезбеђење. Група „гром“ прва је ступила у дворац напредујући из четири правца. Одмах на самом почетку погинуо је предводилац групе Јакушев, а командиру групе Емишеву мецима је смрвљена рука. Велики број специјалаца био је рањен приликом уласка у здање, такође завладала је мања конфузија међу оклопима и трупама које су дејствовале по ватреним тачкама на прозору. После уласка нове групе мешаног састава специјалци су успели да продру на други спрат где су ликвидирали Амина и део његове породице (сина и ранили ћерку). Шеф обезбеђења Џандад је заробљен. У метежу борбе погинуо је и совјетски војни лекар Виктор Кузнеченко који је пружио помоћ Амину након тровања.
Ликвидацијом Амина борбе нису престале, јер је постојала опасност од јединица авганистанске војске које су биле размештене у близини дворца, а од којих је претила опасност. Овде се догодила и непријатна ситуација где је приликом блокаде и разоружања касарне личног обезбеђења Амина дошло до дејства делова 103. падобранске дивизије по деловима „муслиманског батаљона“. У току размене ватре погинуло је пет припадника „муслиманског батаљона“. Ипак задатак је извршен и касарна се предала, остали припадници обезбеђења и ближих јединица су пружали мањи отпор у току следећег дана, након чега су се распршили по околним горама. Укупно је заробљено преко 1.700 припадника обезбеђења и авганистанске армије. Заузети су и сви битнији објекти (радио, телевизија, генералштаб и седиште обавештајне службе) чиме је операција окончана. Са совјетске стране погинуло је од 14 до 100 припадника.
Ликвидацијом Амина остварена је замисао совјетског руководства о довођењу новог њима лојалнијег и умеренијег лидера Бабрака Кармала. Политички затвореници су масовно пуштани из затвора, а након интервенције у многим деловима Кабула народ је дочекао совјетске војнике као ослободиоце који су уклонили „крвожедног тиранина“. Ипак о резултатима операције треба судити на основу онога што се дешавало након тога. Покушај да Совјети стабилизују Авганистан враћајући га на мање радикалан пут преображаја је пропао услед удруженог дејства околних земаља против совјетског присуства. Совјетски Савез је био увучен у десетогодишњи конфликт у коме је утрошио значајна материјална и људска средства. Након раздруживања СССР-а, читава операција у Авганистану је додатно обесмишљена.