Цегер уместо ручног пртљага: Како се у СССР-у путовало авионом

Ил-62 „Иљушин“, први совјетски интерконтинентали авион, аеродром Внуково.

Дмитриј Козлов/Sputnik
Сећања путника на летове у совјетском периоду варирају. Једни памте да је путовање авионом било јефтиније него данас, а други се сећају само џиновских редова за куповину карата. Погледајмо где је ту истина.

Сматра се да је совјетска цивилна авијација рођена 1923. године када је основано Руско друштво добровољне ваздухопловне флоте „Добролёт“ за превоз путника и поште. Већ 1932. године је на основу „Доброљота“ формирана Главна управа Цивилне ваздухопловне флоте „Аэрофлот“, која је прерасла у званичну (и једину) авионску компанију Совјетског Савеза. У то време су Совјети већ имали авионе домаће производње: У-2, ПС-9 и К-5.

Тада још увек није било много линија. Авионски саобраћај је повезивао Москву, Нижњи Новгород, Казањ, Харков, Одесу, Лењинград и Кијев. У Владивосток или Јакутск се могло стићи авионом са преседањем.

Овако су 1940. године изгледали први путници авиона У-2СП.

Интензиван развој цивилне авијације у Совјетском Савезу почео је после Великог отаџбинског рата. Аерофлот је током 1950-их набавио авионе на млазни погон тако да су летови постали далеко бржи и удобнији. На пример, током 1930-их се од Москве до Нижњег Новгорода летело четири сата, а са новим авионима само сат и по.

Млазни авион Ту-104 је свој први лет извео 1956. године на линији Москва – Омск – Иркутск. У авиону је било дозвољено пушење (на међународним линијама је пушење у авионима било дозвољено све до 2000. године).

Први совјетски путнички авион на млазни погон Ту-104 у првом лету на редовној линији Москва – Омск – Иркутск. Путници играју шах у авиону.

Током 1960-их су авионским линијама повезане републичке престонице, али и обласни центри. Аеродроми су ницали као печурке после кише. На пример, авионом се из Вороњежа (индустријски центар на југу Русије) могло путовати у скоро стотину градова.

Аеродром у Вороњежу.

Аерофлот је 1976. године постао прва компанија на свету која је превезла преко 100 милиона путника за годину дана.

Аеродром у Јакутску.

Москва је почетком 1960-их већ имала четири аеродрома – Внуково, Биково, Шереметјево и Домодедово. Главни град је био и главни саобраћајни чвор Русије који је повезао преко 200 градова Совјетског Савеза. Овако је изгледао аеродром Домодедово 1965. године.

Аеродром Домодедово, Москва 1965.

Колико су тада коштале авионске карте? У Информатору „Путнички саобраћај Москве“ за 1990. годину наводе се ови подаци о летовима из Москве: карта за Сочи 31 рубља (~3.400 данашњих рубаља или 50 долара), за Лењинград 18 рубаља (1.900 рубаља или 29 долара), за Владивосток 134 рубље (14.600 рубаља или 220 долара). Врло слично данашњим ценама, с тим што је просечна инжењерска плата у земљи била 170 рубаља, што значи да многи грађани ипак нису могли приуштити себи такво задовољство. Али зато су линије унутар региона и међу обласним центрима биле далеко јефтиније.

Московски аеродром Внуково. Путници се пењу у авион.

У цену карте обавезно је улазила храна (обед је сервиран путницима у посуђу од порцелана) и пртљаг. Сваки путник је могао бесплатно да превезе 20 килограма и ручни пртљаг, а у мањим авионима као што је Ан-2 и хеликоптерима само 10 килограма пртљага.

Путници ручају у првом совјетском путничком авиону на млазни погон Ту-104.

За децу до пет година карта је била бесплатна, а до дванаест са попустом од 50%. Исти попуст је важио за све ђаке и студенте. Цене се нису мењале. Ратни ветерани су имали право на две бесплатне авионске карте годишње.

Стјуардеса опслужује путнике у авиону Ту-104 за време лета.

Карте су се куповале на аеродромским станицама. За популарне дестинације попут Анапе или Сочија било је крајње тешко доћи до карте.

Каса компаније „Аэрофлот“, СССР, 1. јул 1958. Службеник Аерофлота одговара на телефонски позив.

Занимљиво је да до 1970-их за куповину карте није био обавезан пасош. На авионским картама тада није писало име путника. Исправе су биле потребне само приликом пријаве за лет на аеродрому.

Авионска карта и потврда о предатом пртљагу.

Путници су могли да се пријаве за лет и предају пртљаг како на самом аеродрому, тако и у згради аеродромске станице на Лењинградском проспекту. У станици је све било исто као у обичном аеродрому, само што није било авиона. Из станице су специјални експресни аутобуси развозили регистроване путнике на жељени аеродром. Тих година у Москви није било много аутомобила тако да је вожња трајала свега сат времена и коштала је мање од једне рубље (100 данашњих рубаља или 1,5 долар). Исти такви аутобуси су саобраћали и на линијама које су спајале четири аеродрома за путнике у транзиту, што је било врло згодно и ефикасно.

Московска градска аеродромска станица. СССР, 2. јануар 1966. Унутрашњост терминала.

Узгред, у Совјетском Савезу су постојале редовне међународне линије (у САД, Европу и Азију), али обични грађани нису тек тако могли купити карту за међународни лет. У совјетско време су у иностранство могли путовати само ретки грађани који су имали дозволу за излазак из земље.

Аеродром Внуково, Москва, СССР, 1. децембар 1983. Чекаоница.

Ко је онда путовао тим линијама? Путовали су културни радници, функционери, спортисти и, наравно, туристичке групе из иностранства. На унутрашњим линијама није постојала подела на класе са бољим и лошијим опслуживањем, али је зато на међународним линијама „Аэрофлот“ испуњавао најбоље западне стандарде.

Авион Ту-144, СССР, 1. мај 1973. У надзвучном путничком авиону Ту-144.

Аерофлот је 1990. године превезао преко 140 милиона путника за годину дана. У то време је у Русији већ било 1.500 аеродрома, већином у регионима. Узгред, данас их је остало нешто мање од 300.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“