Инжењерски изуми су били толико популаран хоби у Совјетском Савезу да су се понекад самоуки ентузијасти у области инжењерства и дизајна окупљали на фестивалима да покажу резултате самопрегорног труда у својој гаражи по принципу „уради сам“. Слична окупљања су била нарочито популарна међу омладином.
Један такав фестивал је одржан 1981. у Лењинграду (сада Санкт Петербург). Експонати који су таамо били изложени инспирисали су двојицу младих студената да сами у гаражи направе сопствени футуристички аутомобил.
Генадиј Хаинов и Дмитриј Парфјонов су пронашли напуштену гаражу и почели да праве шасију за свој нови аутомобил. Кажу да су користили старе водоводне цеви. Планирали су да направе два аутомобила.
Будући да је у СССР-у владала несташица резервних делова, млади инжењери су користили оно што су могли да набаве. Као погон су користили моторе ВАЗ-2105, половне зупчанике модела ЗАЗ и точкове од „Ниве“. Направили су „ливену“ каросерију од пур-пене и стаклене вуне. Ни Генадиј ни Дмитриј нису имали диплому инжењера нити индустријског дизајнера.
Хаинов и Парфјонов су 1985 (четири године касније) завршили своја два аутомобила. Возила су била практично идентична, уз незнатне разлике у дизајну и боји – један је био тамнозелен, а други беж.
Командна табла је врвела од дугмади и прекидача, што је у оно време било невиђено у Совјетском Савезу. Аутомобили су имали само инжењерске калкулаторе (за рачунање потрошње и других једноставних параметара) уграђене у командну таблу, али и то је била мала „естетеска револуција“ јер совјетска аутомобилска индустрија није практиковала такву футуристичку креативност.
„Агресивни“ изглед је такође био у неку руку шокантан. Ови аутомобили „ручне израде“ имали су моћан спортски изглед, за разлику од свих осталих совјетских возила.
Самоуки инжењери су приказали свој изум на изложби ЕКСПО-85 у Бугарској. Хаинов је тврдио да њихов ауто на правцу развија брзину од 170 километара на час.
Прича се да је познати италијански аутомобилски инжењер Нучо Бертоне видео овај модел на аутомобилском фестивалу у Прагу и запањио се када је сазнао да су га направила два млада аматера у напуштеној гаражи без подршке владе или инвеститора.
Младићи су се појавили на совјетској телевизији, а самим тим су постали познати у Комунистичкој партији СССР-а. Генерални секретар Михаил Горбачов их је позвао да се придруже пројекту креирања потпуно новог аутомобилског бренда за 2000. годину.
Хаинов и Парфјонов су за само годину дана конструисали футуристички минибус „Охта“. И поред привлачног дизајна, добрих ергономских решења и приступачне цене, пројекат није дочекао 2000. годину. Као, уосталом, ни Совјетски Савез.
Када се СССР распао 1991. године Хаинов и Парфјонов су се разишли – свако у свој сопствени мали конструкторски биро. Хаиновљева компанија Dragon Motor направила је неколико необичних модела теренских возила (поједина подсећају на савремени Range Rover).
Он је пројектовао и овај футуристички теренац „Уран“.
И поред своје инвентивности, Хаинов никада није широко промовисао сопствене проналаске који би могли покренути револуционарне промене у руској аутомобилској индустрији. Сваки аутомобил конструисан у његовом бироу склопљен је и продат у веома ограниченом „тиражу“, од неколико примерака до највише двадесетак аутомобила.
„Постојала је потражња, било је неких унапред плаћених наруџбина“, рекао је Хаинов у једном интервјуу. „Разлог [обуставе рада] био је наш менталитет и корупција“.
Он је сматрао да један човек, па чак и мањи тим инжењера, никада не може направити бољи аутомобил од аутомобилског гиганта као што је Volkswagen, али је ипак правио нове моделе у ограниченом броју примерака.
Међутим, све је убрзо кренуло низбрдо. „Било је превише оних који су хтели да зараде на тим аутомобилима, а премало оних који су квалитетно радили свој посао. Кад смо почели да зарађујемо, на десетине различитих људи су нас салетеле сматрајући да морамо делити зараду са њима. Тако је пројекат економски пропао“, рекао је Хаинов.
Нажалост, у септембру 2019. године Генадиј Хаинов је умро у Санкт Петербургу у својој 60. години.