Како је од Берлинског зида направљена Гвоздена завеса

1. Пре него што је саграђен Берлински зид, који ће временом постати главни симбол Хладног рата, житељи овога града су без већих проблема прелазили демаркациону линију између Источног и Западног Берлина. Свакодневно је пола милиона Немаца прелазило ту границу у оба смера. Преко 50.000 грађана Источне Немачке је сваког јутра одлазило на посао у западни део града, где су плате биле далеко веће, а увече се враћало кући, где су цене биле далеко ниже.

2. Нису се сви, међутим, враћали кући. Многима је више одговарало да остану на развијенијем Западу. Око 207.000 источних Немаца је напустило земљу 1961. године, а само у јулу те године се преко 30.000 људи заувек преселило у Западни Берлин. Бежали су већином млади образовани стручњаци, тако да се економија Источне Немачке убрзо суочила са озбиљним проблемима.

3. Због тога је руководство Источне Немачке одлучило да затвори границу. Када је ту идеју одобрила и Москва, чији су односи са НАТО-ом у то време били (благо речено) у прекиду, почела је изградња фамозног зида. Зид је званично проглашен за бедем антифашистичке одбране, а фактички је служио само да спречи егзодус становништва из Источне Немачке.

4. У јутарњим часовима 13. августа 1961. године Берлинци су запрепашћено посматрали како војска и полиција Источне Немачке истовара бетон, бодљикаву жицу, лопате и камене блокове. Совјетске трупе у Немачкој подигле су борбену готовост. „Породичне везе су покидане, људи више нису могли слободно да се крећу из једног дела града у други“, сећа се Бригите Квајзер, која је била сведок тих догађаја.

5. Изградња Берлинског зида је трајала скоро 15 година. Када је био „најјачи“ зид је био висок 3,5 метара и дугачак 155 километара (од тога је 127,5 км зида било заштићено струјом или звучним алармом), имао је 302 стражарске куле, 250 кућица за псе, 20 бункера и 11.000 војника на стражи.

6. По завршетку изградње испоставило се да је зид удаљен само неколико метара од Цркве помирења у улици Бернауер. Црква са тако симболичним називом била је затворена за парохијане. Стражари су је користили да из ње прате покушаје бекства. Због тога су ову цркву многи третирали као симбол раскола земље па је 1985. године дигнута у ваздух по налогу руководства Источне Немачке.

7. И на земљи је било одређених проблема, а испод земље уопште није било лако повући границу. Поједине станице метроа Западног Берлина биле су на територији Источне Немачке. Када је направљен зид те станице су затворене изузев једне која је служила за везу између одвојених делова града. Та станица у Фридриховој улици постала је гранични прелаз.

8. Берлински зид, као и Гвоздена завеса у целини, поделио је Немачку на две половине и покидао све везе између људи са једне и друге стране. Ако је неко хтео да посети рођаке, пријатеље или ближње у Западном Берлину морао је да има дозволу коју је било скоро немогуће добити. А ако се усуди да незаконито пређе преко зида онда ризикује да буде ухваћен и осуђен на 10 година затвора, а стражари су могли и да га убију на лицу места као „издајника“.

9. И поред толике опасности источни Немци никада нису одустајали од покушаја да побегну на Запад. Штавише, стражари су били први на списку заинтересованих. Преко 1.300 њих је побегло у западни Берлин док зид још није био завршен и добро чуван. Један од првих и најпознатијих бегунаца био је Ханс Конрад Шуман. Он је побегао 15. августа 1961. и чак је фотографисан за време бекства. Та фотографија је одмах постала чувена у свету.

10. Убрзо су, међутим, биле постављене нове баријере које су могле бити уклоњене само заједничким напором неколицине војника. И од тада су бирани само најлојалнији стражари у које се имало највише поверења.

11. За непуних 30. година, колико је зид постојао, преко њега је на Запад побегло више од 5.000 људи. Бегунци су прескакали зид, копали испод њега тунеле, пливали по каналима, крали аутомобиле и камионе, и киднаповали возове којима су пробијали капије и слабије делове зида. Чак су правили и балоне помоћу којих су планирали да прелете преко зида.

12. Војник Волфганг Енгелс је 17. априла 1963. запосео оклопни транспортер и залетео се њиме у бетонски зид узвикујући: „Ја одлазим на Запад. Хоће ли неко са мном?“. Возило није могло да пробије зид тако да су источнонемачки граничари отворили ватру на Енгелса и два пута га погодили. Иако рањен, ипак је успео да се докопа друге стране зида. 

13. Нису сви бегунци имали среће. Источнонемачки стражари су побили 136 људи током постојања Берлинског зида. Последњи убијени у покушају бекства на запад био је 20-годишњи Крис Гифрој. Било је то 6. фебруара 1989.

14. Певач Дејвид Боуви је 1987. године одржао концерт у Западном Берлину. Народ иза зида није могао да види његов наступ али су сви певали заједно са њим. „То је био својеврсни двоструки концерт подељен зидом. Чули смо њихово бодрење са друге стране, чули смо како певају заједно са нама. Боже, чак и сад сам потресен. То ми је сломило срце. Никада у животу нисам радио ништа слично и вероватно нећу више никада. Када смо певали ’Хероје’, то је заиста звучало као химна и више је личило на молитву“, сећао се Боуви. 

15. Берлински зид је направљен по благослову Совјетског Савеза и срушен је заједно са њим. У радикалним политичким променама током Перестројке ова земља је изгубила контролу над својим европским сателитима. У лето 1989. године Мађарска је отворила своју границу са Аустријом, чиме је фактички срушена Гвоздена завеса, а Берлински зид више није имао никакву функцију.

16. За разлику од мађарских колега, источнонемачко руководство није било отворено за либерализацију. Паралисана масовним протестима и нередима, Источна Немачка је затражила совјетску помоћ. Међутим, Михаил Горбачов није желео да поквари развој односа са Западом и одбио је да пружи економску и војну помоћ Источној Немачкој. Штавише, посаветовао је њеном руководству да покрене реформе.

17. Без совјетске заштите Берлински зид није могао дуго опстати. Гомиле грађана Источне Немачке су 9. новембра 1989. године почеле да га демонтирају како би успоставиле везу са Западним Берлином. Званични радови на уклањању Берлинског зида почели су тек 13. јуна наредне године.