Како су Лењин и Стаљин зарађивали за живот пре револуције?

Global Look Press; Александар Демјанчук/ТАСС; MartinHansV(CC BY 3.0)
Први совјетски лидери су дошли на власт са паролама „Земља сељацима! Фабрике радницима!“, и обећали су да у комунизму неће бити новца, али њихово дотадашње животно искуство је било сасвим другачије. Погледајмо у којој мери су се комунистички лидери придржавали онога што су проповедали.

Владимир Лењин (1870-1924)

Пре револуције

Владимиров отац Иља Уљанов је догурао до чина активног државног саветника и стекао титулу племића. И деда по мајчиној линији је био племић, тако да је будући вођа пролетаријата као племићко дете живео од сељачког труда, с обзиром да је породица Уљанов имала приходе од својих поседа.

Директор народних училишта Симбирске губерније И. Н. Уљанов и портрет Марије Александровне Уљанове (1835-1916), мајке В. И. Лењина. Репродукција фотографије из архива Института марксизма и лењинизма при Централном комитету КПСС.

Стекавши образовање, Лењин је почео да ради хонорарно као предавач и преводилац, а 1899. године је написао књигу „Развој капитализма у Русији“ која је објављена у тиражу од 2.400 примерака. За то је добио 250 рубаља, што су биле две добре плате високог државног чиновника. Ти хонорари су му добро дошли уз новац који му је слала мајка за изнајмљивање стана, а то је било 300-500 рубаља годишње.

Стање је постајало све теже како се урушавала Руска империја. Владимир Лењин и његова жена Надежда Крупска су 2016. године живели веома скромно, примајући новчану помоћ од комуниста из иностранства.

После револуције

Лидер совјетског револуционарног пролетаријата са групом бољшевичких команданата на Црвеном тргу.

У децембру 1917. године Лењин је самоме себи као секретару Савета народних комесара (прве владе Совјетске Русије) прописао плату од 500 рубаља. У марту 1918. ју је подигао на 800 рубаља.

Али плата и није била толико битна, с обзиром да је он користио све државне ресурсе и неограничену власт. Док га на тој власти није сменио...

Јосиф Стаљин (1879-1953)

Јосиф Висарионович Стаљин (1878-1953) у радном кабинету.

Пре револуције

Још као ученик богословије Стаљин је са својих 15 година ступио у контакт са марксистички и социјалдемократски настројеним групама младих у Тбилисију. У мају 1899. је избачен из богословије, али је ипак добио диплому учитеља и једно време је давао приватне часове. Не знамо колико је зарађивао, али тешко да му је тај хонорар био довољан за живот. У децембру 1899. се запослио у Тифлиској геофизичкој опсерваторији.

23-годишњи Стаљин, полицијски досије, 1902.

У марту 1901. је у опсерваторију нагрнула полиција, после чега се Џугашвили/Стаљин повукао у илегалу. Као илегалац је организовао тајне сусрете и контакте бољшевика. Следећу плату ће видети тек када буде успостављена совјетска власт.

После револуције

У првој совјетској влади Стаљин је постао народни комесар за питања националности. Временом је стицао све већу власт и све више таквих привилегија о којима је обичан совјетски грађанин могао само да сања. Добио је коње вра... приватне аутомобиле, приватне виле, приватне лекаре, приватне куваре, приватне собарице...

Са друге стране, Стаљин није трпео грамзивост. Савременици пишу да се веома разгневио када је 1948. сазнао да жене појединих његових министара не плаћају наруџбине Државној шивари. Убрзо затим (а можда и мало пре тога) плате партијским функционерима су повећане, али им је ограничена бесплатна исхрана. „После 1948. смо могли да наручимо храну у вредности од 8.000 рубаља месечно, а све преко тога смо морали плаћати“, пише пилот Степан Микојан, син Анастаса Микојана, Стаљиновог министра спољне трговине. Ради оријентације, тада је 1.000 рубаља била врло пристојна плата.

Своје трошкове Стаљин није ограничио, јер је сматрао да их и нема. Била је популарна анегдота о томе како су му једном у Грузији пришли неки стари другови револуционари и затражили од њега новац. Стаљин је скинуо шешир и дао припадницима обезбеђења да приложе колико могу. Скупио је, наводно, неколико стотина рубаља.

Ах да... И Стаљин је био писац, као и Лењин. Његова „Сабрана дела“ су издата у преко 500.000 примерака на руском језику, а поједина су преведена и на језике савезних република. И све се то уредно плаћало, тако да је Стаљин добијао и огромне хонораре (с обзиром на тираж).

И где је одлазио сав тај новац? Не зна се. Неосноване су легенде о Стаљиновом „ковчежићу“ који је неко, наводно, отворио после његове смрти. Једино је извесно да ништа од тога није могао понети са собом.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“