Занимљиво је да у време када се појавио „Вездеход“ слово „тенк“ још увек није било у широј употреби у значењу војне машине. Уосталом, и прва конструкција руског проналазача није изгледала као некакво моћно борбено возило. Због тога тај модел није третиран чак ни као „танкета“, него као теренско возило са гусеницама. Пороховшчиков је, међутим, планирао да му дода и оклоп и наоружање.
Проналазач је дошао на идеју да направи тенк док је посматрао маневре у којима се увежбавало кретање у „ланцу“. „То је туга једна, кад људи иду у јуриш под ватром непријатељских митраљеза“ описао је касније Пороховшчиков своје тадашње утиске. Управо тада му је синуло да на непријатеља треба јуришати помоћу теренског возила на гусеницама, заштићеног оклопом и наоружаног митраљезима.
Прво тестирање на путу показало је да Пороховшчиков „Вездеход“ развија брзину од 25 километара на сат, чиме нису могли да се похвале први британски и француски тенкови. Затим је у јуну извршено још једно тестирање, када су откривени и недостаци ове машине. Конкретно, „Вездеход“ је имао проблема у покрету приликом заокрета. Понекад је чак возач штапом помагао своме возилу. И гусенице су често спадале. Због тога је било неопходно да се овај модел доради.
Унапређени теренац је поред гусеница добио и точкове. Положај гусеница је био такав да је „Вездеход“ могао прелазити преко препрека на путу, што је било новаторско решење за оно доба. Био је непромочив и хидродинамичан, тако да је могао савладавати и водене препреке.
„Вездеход“ је био дугачак 3,6 м, широк два метра и висок метар и по без куполе. После свих преправки коначна верзија је требало да буде тешка око четири тоне. Заварени костур ослањао се на једногусенични погонски уређај. Широка гусеница од гумиране тканине била је намакнута на цилиндре. Задњи, водећи цилиндар је покретао мотор од 10 коњских снага. Предвиђена је била купола са митраљезом која се окреће око своје осе. „Вездеходом“ је управљао један човек.
Интересантно решење је пронађено за проблем оклопа. Пороховшчиков је предложио принцип вишеслојног оклопа, и то тако да између два челична листа буде еластични слој сушене и пресоване морске траве и људске косе. Тако се добијао оклоп дебео укупно осам милиметара.
Тенк Александра Пороховшчикова тестиран је 1916. године и на тестирању је развио брзину од 42 километра на сат, али је и поред тога финансирање пројекта обустављено.
Конструктор је у јануару 1917. предложио пројекат „Вездеход 2“ са четири члана посаде. Ова машина је имала борбену кабину са три митраљеза „Максим“. Четврти митраљез је монтиран у предњем делу тенка. Унапређени су и покретни механизми. И поред свега тога, експерти су ипак пронашли недостатке. Наведено је да постоје ограничења приликом митраљеске паљбе, било је проблема са хлађењем њихових цеви, на обичном путу тенк није имао предности у односу на аутомобиле, а претпостављало се да би било потешкоћа при кретању по растреситом терену.