Напитак „Бајкал“ замишљен је као алтернатива „Пепсију“, али осим боје они нису имали ништа заједничко. Направљен је 1973. у Москви на бази кантариона, сладића и смрекиног уља. Укус је био непоновљив! Испоставило се касније да кантариона нема довољно за индустријску производњу, па га је најпре заменио црни чај, а затим мешавина глога и јаребике, при чему то није утицало на укус.
У основи овог напитка, које је добило име по Сајанским планинама у Сибиру, био је екстракт планинске траве корен марала и газирана база од лимуна. Корен марал има разбуђујући ефекат, напитку даје златасту боју и фину арому четинара. Пиће је направљено још крајем 50-их и било је једнако популарно као „Бајкал“ и „Тархун“.
Потпуно провидан напитак направљен од екстракта звончића (на руском „колокољчик“). Још у Старој Русији од њега су се правили напици на бази меда. Плави цвет ове биљке подсећа на звона, па отуда његов назив. „Колокољчик“ помало подсећа на „Спрајт“, али има нежнији укус.
Било је то једно од првих газираних пића у СССР-у. Рецепт је осмишљен још 30-их година. Дјушес је врста крушке слатког и сочног укуса. Газирани сок на бази лимунаде у комбинацији са соком од крушке могао је сасвим лепо да се послужи као десерт.
Један од омиљених сокова совјетске деце! Прављен је на основу газиране базе од лимуна и екстракта поморанџе. За његову производњу коришћени су само природни састојци, па је „Буратино“ у стакленој флаши могао да се чува само недељу дана.
Рецепт за ово пиће зелене боје на основу кавкаске биљке тархун (естрагон) појавило се још 1887. године захваљујући апотекару из Тифлиса (савремени Тбилиси) Митрофану Лагидзеу. За рецепт је освојио медаље на међународним изложбама и био именован за снабдевача царског двора. У совјетско доба, 1927. године, постао је директор завода за производњу газираних пића у Тбилисију „Воде Лагидзеа“. Масовна производња Тархуна почела је тек 1981. године. Пиће је и данас веома популарно.
Класична лимунада на основу поморанџе, мандарине и лимуна уз додатак ваниле. Назив потиче од француске речи за лимун и према легенди овај сок се прославио у Русији после Отаџбинског рата 1812. године, када су га руски официри пробали у Паризу и донели у домовину. 60-их година било је модерно пити „Ситро“ у бифеу Бољшог театра. Сматрало се да они служе „прави“.
Шта ћете добити ако помешате сода-воду и сладолед? Тачно, крем-соду. Првобитно су овај рецепт смислили у САД. У његовој основи су била улупана беланца са додацима. А совјетска „Крем-сода“ се правила на основу ваниле и кумарина. Тако је добијен укус газираног сладоледа.
Овај сок је назив добио по истоименој басни „Лисица и грожђе“. У његовој основи је био сок од грожђа уз додатак сирупа од ароније, етерског уља врсте пелена и есенције перунике.
Сок чији назив на грузијском значи „диван“ био је први хладни чај у СССР-у. Крајем 70-их у грузијској научно-индустријском центру чајне индустрије развијена је технологија за производњу течних концентрата чаја и направљен је напитак Бахмаро. Имао је кисело-сладак укус и арому чаја са лимуном.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу