Три подвига руске армије и флоте у рату против Јапана

Изгледало је да ће руска армија добити тај рат без већих напора, али се све завршило тешком катастрофом. Пораз у рату је толико узбуркао руско друштво да је постао један од главних узрока такозване Прве руске револуције 1905-1907, која је захватила целу територију огромне империје. Знатно је опао и међународни ауторитет државе. Кина се, на пример, раније увек опрезно обазирала на северног суседа, а сада га је са презиром третирала као „папирног змаја“.

Са друге стране, рат у коме царска армија и флота нису добиле ниједну већу битку обележен је читавим низом јуначких подвига руских војника и морнара. Наводимо оне најупечатљивије.

1. Подвиг „Варјага“

На самом почетку рата, 9. фебруара 1904. године, јапанска ескадра од 14 крстарица и торпиљарки блокирала је неутралну корејску луку Чемулпо (савремени Инчхон) где су се у том тренутку налазиле руска заштићена крстарица „Варјаг“ и топовњача „Корејац“.

Капетан „Варјага“ Всеволод Рудњев је одбацио ултиматум адмирала Уриу Сотокитија у коме се тражило да се Руси одмах предају и одлучио да се уз борбу пробије до војнопоморске базе руске флоте у Порт Артуру (на територији данашњег Даљена у Кини). Било је планирано да се у крајње критичним околностима бродови потопе.

Посаде бродова неутралних држава укотвљених у заливу Чемулпо, поређали су се на палубама и повицима „Ура!“ поздравили руске морнаре који су кренули у битку. „Поздрављамо ове хероје који тако гордо одлазе у сигурну смрт“, рекао је тада француски капетан Сенес.

Неравна борба против Јапанаца трајала је три сата. Када је „Варјаг“ озбиљно оштећен и када је изгинуло четрдесетак чланова посаде донета је одлука да се преостали морнари евакуишу на неутралне бродове, а да се руски бродови потопе.

Капетан Рудњев је касније у своме рапорту навео да су Јапанци изгубили неколико бродова, али да то нису потврдили ни неутрални посматрачи ни сами Јапанци. Па ипак, непријатељ је високо оценио очајнички подвиг посаде „Варјага“. После рата, 1907. године, император Муцухито је у знак признања херојства руских морнара послао Рудњеву орден Излазећег сунца II степена. Капетан је прихватио орден али га никада није носио.

2. Последња битка „Стерегушчег“ („Чувара“)

Када су се у зору 10. марта 1904. године два руска разарача „Решитељни“ („Одлучни“) и „Стерегушчи“ враћала у Порт Артур после извиђачке мисије, изненада им је пут према обали препречила јапанска ескадра од четири торпиљарке и две крстарице.

„Решитељни“ је успео да се пробије до базе, али је „Стерегушчи“ морао да се упусти у битку. Брод је буквално засут пројектилима. Један је оштетио опрему у котларници, после чега је разарач остао без погона, а самим тим и без шансе да се пробије у базу.

Посада „Стерегушчег“ није планирала да се преда иако је брод гађан интензивно као на маневрима и оштећења су већ била на све стране. Тек када су сва оруђа на руском броду ућутала, и Јапанци су престали да пуцају и послали су чамце према њему. Ни они сами нису прошли јефтино: само торпедњача „Акибоно“ је погођена тридесетак пута, било је убијених и рањених.

Када су се попели на брод јапански морнари су угледали језиву слику. Од 49 чланова посаде у животу су остала само четворица. „Предњи јарбол је пао на десну страну палубе“, написао је касније морнарички заставник Хитара Јамазаки: „Командни мост је растурен на парчиће. Цела предња половина брода је потпуно уништена, свуда су комадићи различитих предмета. На простору до предњег димњака било је разбацано двадесетак искасапљених лешева, тела без руку и ногу, и руке и ноге без тела. Ужасна слика. Међу лешевима је био и један официр, на врату је имао двоглед...

Јапанци су мислили да ће запленити „Стерегушчи“ као трофеј, али је било тешко шлепати полупотопљени брод. Осим тога, на место окршаја је журила руска флота коју је позвао „Решитељни“. На крају је напуштени разарач потонуо пола сата након што је јапанска ескадра отпловила.

3. Извиђачева смрт

Обавештајац 284. Чембарског пешадијског пука Василиј Рјабов био је врло обдарен имитатор. Одлично је имитирао гестове, ход и мимику Кинеза, и тако је увек забављао другове. Команда је том његовом таленту нашла практичнију примену.

Убрзо после окршаја код Љаојанга на североистоку Кине у септембру 1904. године он је послат у извиђање на непријатељску територију. Био је обучен као кинески сељак – носио је дуг огртач, шешир од сламе и дрвене папуче, а на косу је привезао плетеницу.

Није, међутим, знао ни кинески ни јапански језик, и то га је одало. Прикупио је податке о локацијама где је размештена непријатељска армија и већ се враћао у своју јединицу када га је успут зауставио јапански официр и наредио да му напоји коња. Василиј није извршио наредбу, па га је Јапанац повукао за плетеницу и она се одмах откачила.

Рјабов је одведен у непријатељски штаб, тамо је дуго саслушаван и мучен, али ништа није рекао осим свога имена и назива своје јединице. Нису помогла чак ни обећања да ће му живот бити поштеђен.

На крају је Василиј Рјабов стрељан као шпијун. Па ипак су Јапанци били одушевљени његовом чврстином и храброшћу, те су њихови преговарачи предали коњичкој патроли првог Оренбурског козачког пука коверат са писмом у коме је изложен случај храброг извиђача. Писмо се овако завршавало: „Наша армија не може да не искаже нашу најискренију жељу поштованој руској армији да васпита што више таквих одиста изванредних ратника, достојних пуног уважавања, као што је поменути редов Рјабов“.