Ко је био „трећи човек“ у међународним преговорима совјетских високих званичника?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram, који је удобнији и безбеднији од Facebook-a! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Доња фотографија је постала веома популарна када су амерички медији прогласили Бајдена за председника САД. На фотографији се Џо Бајден уз осмех рукује са шефом совјетске државе Андрејем Громиком. Било је то далеке 1988. године.

Џо Бајден, Виктор Прокофјев и Андреј Громико, 1988.

Едуард Песов/TASS

Ту је још један човек између двојице политичара. Делује смирено и концентрисано. У каснијим деценијама Виктор Прокофјев је био преводилац многим совјетским и руским високим званичницима, а такође олигарсима попут Романа Абрамовича. Његови „клијенти“ су, између осталих, били Бил Клинтон и Џорџ Буш Старији.

Успон на политичке врхове

Свој „пут у средиште Хладног рата“ Прокофјев је почео на Правном факултету Московског универзитета за међународне односе, где је студирао међународно право, а поред матерњег руског језика учио је енглески, француски и шпански. Када је завршио факултет пријавио се за језички тренинг у УН.

Виктор Прокофјев

Едуард Песов/TASS

„Сматрао сам да је то веома занимљива понуда која ће ми омогућити да применим своја четири језика и да уједно научим нешто више о међународном праву, финансијама и економији“, рекао је Прокофјев ексклузивно за портал Russia Beyond.

Будући да је језички курс у УН суфинансирала совјетска власт, млади Прокофјев је био у „видном пољу“ Министарства спољних послова СССР-а. У том министарству је 1984. године добио стални посао преводиоца.

Сусрет са Бајденом

Млади преводилац је постепено напредовао у Министарству спољних послова. Он је 1985. године преводио преговоре између САД и СССР-а у Женеви, где су Горбачов и Реган на свом првом самиту покушали да обуставе трку двеју суперсила у наоружавању.

„Можда звучи чудно, али тамо је било веома мало конкуренције, тј. људи се нису толико борили за то радно место. То је била својеврсна природна селекција“, рекао је Прокофјев.

Када се повукла старија генерација чувених совјетских преводилаца попут Виктора Суходрева, Прокофјеву је био отворен пут ка превођењу разговора на највишем нивоу, где се решавала судбина човечанства.

Он је 1988. године изабран за преводиоца групи америчких сенатора која је допутовала у СССР да поразговара са совјетским председником (то је била функција нижа од свемоћног генералног секретара комунистичке партије) и бившим министром спољних послова Андрејем Громиком о перспективама ратификације споразума о ракетама средњег и малог домета који су Реган и Горбачов потписали у децембру претходне године.

„Ја сам, наравно, знао ко је сенатор Бајден и зато сам сатима проучавао информације Министарства спољних послова уочи тог сусрета са њим“, рекао је Прокофјев. „Један од разлога што су мене изабрали је тај што су знали да ће тема разговора бити Споразум о ракетама средњег и малог домета, а ја сам био један од ретких који су имали какву-такву представу о одговарајућим војним терминима и појмовима“.

Прокофјев није хтео да изнесе свој утисак о Бајдену као човеку, само је рекао да је овај тада био „изврстан говорник“. „Оставио је на мене утисак веома доброг говорника, некога ко је потпуно упућен у најситније политичке детаље везане за ратификацију о којој је разговарао са Громиком“, каже Прокофјев.

Младом преводиоцу је било чудно што је Џо Бајден повео сина у Совјетски Савез и дозволио му да присуствује преговорима са совјетским државним врхом. Додуше, Прокофјев се, како каже, не сећа да ли је то био Хантер или Бо, јер је прошло нешто више од три деценије. Али све, па и најситније детаље везане за професију, тј. саме преговоре, још увек памти до танчина.

„Био сам изненађен што он није дошао сам, него је повео сина. Сигуран сам да је то питање претходно размотрено на нивоу кабинета Андреја Громика и америчке амбасаде, јер је тамо био и Џек Метлок, амбасадор САД у СССР-у“.

„Џо Бајден га је овако представио Громику: ’Господине председниче, ово је мој син. Надам се да немате ништа против да се и он придружи. Њега интересују међународни послови, питања дипломатије и доношења политичких одлука’. Громико је, разуме се, рекао: ’Наравно, биће ми драго“, прича Прокофјев.

Преводилачки ген

Борис Јељцин, Виктор Прокофјев и Рон Браун, 1994.

Александар Сенцов/TASS

Искусни преводилац није био импресиониран вешћу да се Бајден кандидовао за председничке изборе 2020. године. „Он је само један од неколико стотина људи са којима сам радио у протеклих 40-45 година“, каже Прокофјев, за кога је било уобичајено да преводи разговоре са Ричардом Никсоном, Роналдом Реганом, Билом Клинтоном, Џорџом Бушем Старијим, Хенријем Кисинџером, Диком Чејнијем, Маргарет Тачер, Гандијем и другим високим званичницима.

Прокофјев је 1994. године напустио Министарство спољних послова и почео да преводи за велике међународне адвокатске компаније које су радиле за новопечене руске олигархе. Преселио се у Лондон 2003. године и понудио своје услуге приватним и државним клијентима у међународним судским споровима. У чувеном судском процесу „Березовски против Абрамовича“ Прокофјев је био преводилац лорда Џонатана Сампшна, главног адвоката Романа Абрамовича који је касније постао судија Врховног суда Велике Британије.

За кога год да ради, Прокофјев се према језику односи као према клијенту: „Радим ради језика. То је увек спаринг између мене и језика. Чујем реч, фразу или шалу, нешто што треба да преведем, и имам само делић секунде да ’испоручим моју робу’. То је увек изванредан изазов и скок адреналина“.

Бивши службеник Министарства спољних послова сматра да још увек има обавезу чувања тајних података коју је на почетку каријере преузео пред државом, иако совјетска држава одавно више не постоји. Питали смо га да ли та стара обавеза пред совјетском државом данас још увек званично важи. Прокофјев је мало размислио, а онда одговорио: „Мислим да још увек имам ту обавезу. Мени је као преводиоцу она у генима“.

Овде се упознајте са другим совјетским преводиоцем коме су амерички председници поверили судбину преговора двеју суперсила.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!