Човек коме је Стаљин бескрајно веровао

Данас се у Русији ретко ко сећа његовог имена, али у Стаљиново доба је шеф совјетске пропаганде Александар Сергејевич Шчербаков био један од најутицајнијих људи у СССР-у. Имао је све шансе да једнога дана он дође на чело државе, али му то није било суђено.

Муњевити успон у каријери

После победе у Грађанском рату руководство земље је имало озбиљан кадровски проблем. Било је много славних команданата, прекаљених у борби, али су недостајали способни стручњаци за мирнодопски период. Човек попут Александра Сергејевича, урођени лидер и организатор са неколико универзитетских диплома, био је злата вредан.

Шчербаков је напре био на функцији одговорног секретара удружења писаца, а затим на многим руководећим функцијама широм земље: у Лењинграду (Санкт Петербургу), у Стаљину (Доњецку) и Иркутску. Стаљин га је 1938. преместио у Москву и поставио на чело Московске партијске организације. „Сада се у Политбироу (руководећи орган Комунистичке партије СССР-а) накупило доста стараца“, рекао је вођа на пленуму ЦК. „То су људи који одлазе, а треба да буде изабран неко млађи да у случају потребе заузме њихово место“. Захваљујући Стаљиновој протекцији Шчербаков је постао кандидат за члана Политбироа и самим тим стигао скоро до самог државног врха.

Шеф пропаганде

Два дана након напада нацистичке Немачке на СССР основан је Совјетски информбиро чији је задатак био да даноноћно обавештава становништво о току борбених дејстава. На чело нове организабије постављен је Александар Шчербаков. Он је 1942. уједно постављен и на дужност начелника Главне политичке управе Црвене армије, одговорне за правилно идеолошко васпитавање војника и морнара.

У читавој биографији Александра Сергејевича најизразитији период је био октобар 1941. године када су се немачке трупе опасно приближиле Москви. Од 15. до 17. јануара у граду је владала паника. Становници су масовно бежали, почеле су пљачке и разбојништва. Шчербаков је уложио велике напоре да нормализује ситуацију. Издејствовао је да се пред Војни суд изведу директори престоничних предузећа који су побегли из града, а уплашени партијски радници су искључени из партије. По Стаљиновом налогу Александар Сергејевич је преко радија смиривао Московљане говорећи: „За Москву ћемо се тући упорно и жестоко, до последње капи крви“.

Захваљујући Шчербаковљевим напорима пропагандни рад у Црвеној армији брзо је напредовао. Он је задатак Главне политичке управе видео у томе да се „људство шире информише о зверствима немачко-фашистичких завојевача, о њиховим циљевима да истребе совјетски народ, а преживеле да претворе у робље. На томе треба васпитавати неподношљиву и немилосрдну мржњу према непријатељу“.

Александар Сергејевич је повећао број политичких радника и слао их на најтеже деонице совјетско-немачког фронта. Пропагандни рад је обављан и међу црвеноармејцима из националних република, међу којима многи нису говорили руски. За њих су издаване новине на националном језику.

Организоване су десетине позоришта на фронтовима и стотине концертних група које су редовно снимале агитационе филмове (један од њих је „Слом немачких трупа код Москве“, који је 1943. добио Оскара). Стратешкој авијацији је наложено да избацује летке изнад окупираних подручја. У пропагандном раду су ангажовани најбољи совјетски писци, па чак и Руска православна црква.

Неочекивани одлазак

Људи који су радили са Шчербаковом овако су га окарактерисали: „Он је био врло вредан, имао је одлично памћење, могао је брзо да анализира ситуацију и доноси одлуке. Умео је пажљиво да саслуша и уколико је потебно врло тактично да исправи саговорника и да му укаже на исправну одлуку“.

Током припрема за највеће војне операције Стаљин се често обраћао Шчербакову за савет. „Ј. В. Стаљин је имао велико поверење у А. С. Шчербакова“ – написао је маршал Александар Васиљевски у мемоарима „Дело читавог живота“: „Он је без оклевања потписивао материјале који су усаглашени са Александром Сергејевичем или које је овај потписао“.

Александар Шчербаков је био млад, амбициозан, чврст (а понекад и жесток) и дубоко одан Стаљину. Имао је добре шансе да ступи у политичку борбу за власт у земљи после вођине смрти. Међутим, слабо здравље и необуздана страст према алкохолу учинили су своје, тако да он није дочекао тај тренутак. Умро је од срчаног удара сутрадан после прославе Дана победе, 10. маја 1945, када је имао само 43 године.