Човек који је уништио СССР: Михаил Горбачов пуни 90 година

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

Михаил Горбачов рођен је 1931. године, онда када је Стаљин својом „гвозденом руком“ покушавао да ликвидира сељаке као класу. Забрањивао је приватна газдинства, стварајући колективна, и припремао нове видове терора против оних који се нису слагали. Нико у том тренутку није могао ни да претпостави да ће шест деценија касније приватно предузетништво бити дозвољено, и то све захваљујући дечаку из ставропољског села на Северном Кавказу.

Горбачов је одрастао у обичној сељачкој породици. У детињству и младости радио је у пољу на комбајну, па је тако врло добро знао шта је то Стаљинова колективизација. Међутим, један од његових дедова руководио је колхозом па страхоте колективизације, оличене у глади и робији, нису се дотакле његове породице.

После рата (њихово село четири месеца било је под немачком окупацијом) Горбачов је завршио школу са одличним успехом и постао комсомољски активиста и чак добио орден Црвене заставе рада за помоћ оцу комбајнеру приликом рекордне жетве.

Касније му је то искуство помогло да постане министар пољопривреде СССР-а. Међутим, пре тога уписаће најбољу високошколску установу у земљи, правни факултет Московског државног универзитета. У том тренутку, како је сам говорио у њему ће започети да се одвија дуготрајни процес преиспитивања историје земље који ће га пратити годинама.

Са будућом супругом Раисом, која ће му током целог живота бити одан сарадник и најбољи пријатељ, упознао се 1950. године. Свадбено весеље приредили су у трпезарији студентског дома три године касније.

Партијска каријера Горбачова напредовала је муњевитом брзином. Задобио је лојалност људи из другог и трећег ешалона иза Леонида Брежњева, а и код шефа државе био је на добром гласу. Неформално припадници комунистичке номенклатуре звали су га „господаром Ставропоља“.

На чело државе Горбачов је стао 1985. године. Он се битно разликовао од многих својих претходника на месту генералног секретара партије, а који нису могли да се похвале ни добрим здрављем ни бистрим умом. Млад (54 године за политбиро била је младост), здрав, отворен, образован, без страха од директне комуникације са људима на улици, Горбачов је био симпатичан како Западу, тако и совјетским људима, жељним промена. Франсоаз Саган је приметила: Сасвим неочекивано нормалан човек.

Прихватајући најзначајнију државну функцију генералног секретара ЦК КПСС схватио сам да се више не може живети на исти начин и да себи нећу дозволити да се задржим на том месту уколико не будем имао подршку у остваривању кључних промена, говорио је Горбачов. И промене су се догодиле муњевито.

Најпре се ухватио у коштац са највећим проблемом земље којој су вотка и њени сурогати буквално претили изумирањем, започевши велику кампању против алкохолизма.

Нашавши се на челу државе срео се са председником Сједињених Држава Роналдом Реганом. Лидери две државе први пут после дуго времена пружили су један другом руку. Био је то почетак краја „хладног рата“ и нуклеарног разоружања. Нова реалност одвијала се великом брзином.

Горбачов је КПСС лишио уставног статуса монополисте у политичком систему и организовао масовну чистку њених редова. У земљи су одржани демократски избори, законски је укинута цензура и окончане друге лоше праксе, као што је рецимо државни монопол на спољну трговину.

После тогa више пута се сретао са америчким лидерима. „Тај момак јесте перестројка“, рекао је за њега Буш старији једном приликом.

Горбачов је повлачење совјетских трупа из Авганистана започео 7. априла 1988. године.

Две године касније одиграће кључну улогу у уједињењу Немачке и паду Берлинског зида. У марту 1990. године постаје први и како ће се испоставити једини председник СССР-а који је на чело државе дошао на демократским изборима.

„За водећу улогу коју је одигао у мировном процесу“ Горбачов 1991. године добија Нобелову награду за мир и заувек се уписује у историју.

Међутим унутрашња политика ненасиља и демократизације имала је своје последице, земљу је захватила олуја међунационалних сукоба. Главна замерка која се и дан-данас упућује Горбачову је распад Совјетског Савеза.

После 1991. године повлачи се из високе политике и оснива фонд Горбачов и Међународни зелени крст и постаје жестока опозиција првом председнику РФ Борису Јељцину. Студентима МГУ 2014. признао је да је одговаран за распад Совјетског Савеза.

„Трудио сам се да га сачувам, али нисам успео. <...> И за то сносим одговорност. Нико ме није сменио, сам сам отишао зато што нисам могао да се изборим”.