Током 1930-1940-их је било ризично причати вицеве ако су се они тицали партијских лидера, робијања или, не дај Боже, лично друга Стаљина. Такви вицеви су третирани као прекршај који је званично био заведен под називом „антисовјетска пропаганда и контрареволуционарне шале“. Љубитељ вицева је због тога могао да заглави на робију од 6 до 10 година, а за време рата и да остане краћи за главу. Ево, рецимо, због ког вица је извесни Сергеј Попович добио 10 година затвора:
„Стара госпођа први пут у животу угледала камилу па се заплакала. ’Е јадни коњићу, шта ти учини совјетска власт...’“
Ни слушаоци антисовјетских вицева нису добро пролазили ако не би одмах пријавили случај „органима“. За њих је била предвиђена казна до 5 година затвора, а прекршај се звао „недојављивање“.
Тренинг карате секције. Московска фабрика аутомобила „И. Лихачов“.
Владимир Вјаткин/SputnikУ СССР-у су од краја 1930-их скоро све борилачке вештине биле строго забрањене (изузетак су били самбо, рвање и бокс), а њихови љубитељи су проглашавани за „шпијуне“, и то најчешће јапанске. Најгоре су прошли каратисти. У Кривичном законику се 1981. године чак појавила казна од 5 година затвора за обуку каратиста! Образложење је овако гласило: карате је „борба прса у прса која нема везе са спортом, која култивише суровост и насиље, наноси тешке повреде учесницима и прожета је идеологијом која је нама страна“.
Истина, за тај прекршај је демонстративно осуђен само један човек, 33-годишњи тренер Валериј Гусев, иначе познат у Совјетском Савезу. Према верзији коју је изнела истрага, он је илегално за новац тренирао ученике у шумским парковима. Он им је, додуше, показивао кунг фу, а не карате, али та разлика није имала значаја за правосудне органе. Касније је Гусев за лист „Московский комсомолец“ изјавио: „Судски процес је заиста био демонстративан. Намерно су тражили познату личност <...>. А можда је све то урађено зато што сам ја нешто пре хапшења глатко одбио предлог (додуше, незваничан) да радим као тренер у КГБ-у. Можда су моји недоброжелатељи били на високим функцијама или сам ја некоме сметао“.
Опасност да неко заглави у затвор због каратеа није дуго трајала. Тај прекршај је уклоњен 1989. године, са почетком Перестројке.
Јевгенија Дебрјанска, активиста ЛГБТ покрета у Русији.
Андреј Соломонов/SputnikНова совјетска власт је 1922. године декриминализовала хомосексуалне везе. Закон је предвиђао само казну за силовање, завођење малолетника, сводништво и навођење на проституцију, независно од пола. Међутим, 1933. године је народни комесар за унутрашње послове СССР-а Генрих Јагода поднео Стаљину извештај у коме је хомосексуалну оријентацију довео у везу са контрареволуцијом, тврдећи да су хомосексуалци претворили своје клубове у центре за „кварење омладине“ и гурали младе људе на странпутицу (између осталог и политичку).
Годину дана касније у Кривичном законику се појавио члан по коме се за хомосексуалне везе добија 5 година затвора. Законски су гоњени само мушкарци, жена се то није тицало. Архивска истраживања професора Владимира Володина упућују на то да је почев од 1960-их сваке године за овај прекршај у СССР-у осуђивано око хиљаду људи, и да је та бројка достигла врхунац 1985. године (не постоји отворена статистика на ову тему).
Државна фабрика кугличних лежајева
Валентин Хухлајев/russiainphoto.ruУ јеку треће петолетке, тј. 1940. године, било је потребно веома брзо повећати обим индустријске производње, а и рат који је почео у Европи приморао је СССР да оптимизује ратне резерве. У циљу подстицања производње власти су увеле седмодневну радну недељу, забраниле су напуштање радног места без дозволе руководства, а такође закашњавање и недолазак на посао.
Самовољно напуштање радног места подразумевало је казну затвора од 2-4 месеца. Онај ко закасни на посао 20 минута, касно се врати са паузе за ручак или уопште не дође на посао могао је бити кажњен казнено-поправним радом, па чак и затвором уколико понови прекршај. За непуна три месеца функционисања нових правила у целој земљи је било осуђено скоро милион људи.
Совјетска пропаганда је приказивала СССР као државу социјалне једнакости и правде, те се постојање сиротиње, бескућника и незапослених никако није уклапало у тај постулат. Таквих људи је, наравно, било, али су они једноставно уклањани са улица. Тако је 1951. године издат указ „о мерама борбе против антидруштвених и паразитских елемената“. Указ је прописао да се сви бескућници шаљу на пет година у далеке специјалне насеобине. Другим речима, у прогонство.
Десет година касније уведена су још строжа правила, по којима је „готованство“ (одсуство званичног запослења) подразумевало кривично гоњење. Жртве ове кампање нису били само бескућници, него сви који су имали непријављене приходе. Ко није имао кров над главом или званично радно место могао је у сваком тренутку заглавити у затвор на две године. Угрожени су били самостални таксисти, грађевинци, музичари, итд. „За готованство“ је изведен на суд познати песник Јосиф Бродски, а кантаутор Виктор Цој, који је био популаран током 1980-их, морао је да се запосли као ложач само да би имао то „званично запослење“.
Борба против шпекуланата.
Валериј Бушухин/TASSШверцовање и препродавање стране робе (на руском „фарцовка“) такође је било изван закона, али је цветало током 1980-их. Совјетски грађани који су желели да набаве нешто увозно (такозвани „шик“), имали су на располагању два начина: да оду на путовање у иностранство (што је ретко коме било дозвољено) или да купе робу од шверцера.
Шверцом и препродајом су се углавном бавили млади и предузимљиви људи, а такође они који су на радном месту непрекидно долазили у додир са странцима, тј. туристички водичи, преводиоци, таксисти, девизне проститутке у хотелима за странце, итд. Они су понекад могли да набаве, рецимо, пар паклица „Марлбора“ или фармерке „Левис“, а затим су то за много веће паре препродавали својим суграђанима. Шверцери су се скривали колико су могли, уговарали су сусрете иза гаража, али су понекад ипак хватани и осуђивани на казну затвора до 7 година. Казна је укинута 1991. године.
Странци размењују валуту у мењачници хотела „Интурист“, Москва.
А. Бабушкин/TASSСовјетски грађани су „одсечени“ од девиза још 1927. године, када су бољшевици забранили приватно девизно тржиште и успоставили државни монопол у овој сфери (овде прочитајте зашто су то учинили). Већ након десет година, у Стаљиново време, продаја девиза на црно постала је опасна по живот, јер се у Кривичном законику појавио нови члан који дефинише девизне операције као злочин против државе. А 1961. године се појавио члан 88 који је предвиђао казну затвора од три године, па све до смртне казне (стрељањем) уколико се радило о изузетно крупним сумама.
Стаљинова забрана и „казна стрељањем“ за илегално поседовање девиза укинута је 1994. године.
Полицајац саставља записник у селу где се по кућама врши нелегална производња јаког алкохолног пића (самогона).
Оно што је у Србији „печење ракије“, то је у Совјетском Савезу било прављење „самогона“. Тако се звало свако жестоко алкохолно пиће добијено у кућним условима. Грађани СССР-а су пекли самогон по селима, али и по малим становима у градским солитерима. Свака антиалкохолна кампања у Совјетском Савезу увек је била посебно болна управо за ове људе. Тако су, на пример, 1958. године за печење и продају самогона осуђене 52.143 особе. Они који су зарађивали на продаји таквог алкохола добијали су по 6-7 година затвора, а они који су пекли „за себе“ затварани су на годину-две. Ако би некоме само пронашли у стану казан за печење самогона, тај је могао бити осуђен на пола године казнено-поправног рада или на велику новчану казну.
После распада Сојетског Савеза печење самогона више није третирано као кривично дело, а од 2002. уопште више није кажњиво.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
