Јесу ли Немци побеђивали Црвену армију после Стаљинграда?

• Пратите наше садржаје преко иновационог руског сервиса Telegram! Сви наши најновији и најактуелнији текстови стижу директно на ваш паметни телефон! Ако Фејсбук одбија да дели наше објаве, уз Телеграм смо увек са вама!

После слома Вермахта код Стаљинграда отпочео је период сјајних победа совјетских трупа и он је трајао све до краха нацистичке Немачке у мају 1945. године. Па ипак, Немцима је с времена на време полазило за руком да озбиљно уздрмају Цвену армију.

„Поларна звезда“

После тријумфа у Стаљинградској бици совјетска команда је схватила да је куцнуо час за коначни обрачун и слом непријатеља на свим фронтовима. Стога је 10. фебруара 1943. године на северозападу СССР-а покренута велика операција „Поларна звезда“ са циљем да се немачке трупе Групе армија „Север“ одбаце од Лењинграда и потпуно униште.

Исто толико важан задатак била је ликвидација такозване Демјанске избочине која је зашла дубоко у положаје совјетских трупа. Црвена армија је годину дана без успеха нападала то опасно подручје, са којег је Вермахт могао угрозити совјетску позадину.

Офанзива совјетских трупа врло брзо је показала да није лако за кратко време доћи до граница Совјетске Естоније и да су таква очекивања била превише „ружичаста“. Совјетска војска није обавила одговарајуће припреме и извиђања, па је наишавши на жесток отпор укопаног непријатеља поднела велике губитке и са великим напором веома споро напредовала.

Задатак да се одсече Демјанска избочина и опколи тамошња 16. немачка армија реализован је само делимично. Избочина је на крају ликвидирана, али су Немци успели да благовремено повуку своје трупе на унапред припремљене одбрамбене положаје.

„Поларна звезда“ је коштала Црвену армију 280.000 убијених и рањених војника (Немци су изгубили преко 78.000 људи). До априла су Совјети напредовали свега неколико километара и зато су били принуђени да обуставе офанзиву.

„После сјајних победа на Дону и Волги неуспеси на овом фронту су нам веома тешко пали“, написао је маршал артиљерије Николај Воронов: „Јасно је било да овде није требало покретати велику операцију. Нашој моћној техници је потребан простор, а овде се она заглибила у мочварама. Поново се у души скупљала љутња на оне који праве лепе планове операција, а не потруде се да проуче терен, саобраћајнице, климу... Ми смо осуђивали сопствену технику на пропаст, губили много људства и небројене количине муниције на правцима где очигледно није било никакве перспективе“.

Трећа битка за Харков

Црвена армија је 16. фебруара 1943. године потиснула непријатеља и ушла у Харков, велики индустријски центар Совјетске Украјине. Овом граду, међутим, није било суђено да дуго ужива у стеченој слободи.

Немци су прегруписали снаге и 4. марта уз подршку авијације прешли у велику контраофанзиву. Исцрпљене совјетске трупе нису могле да задрже тај силовити напад и почеле су брзо да се повлаче са положаја, да би се 11. марта јединице 2. тенковског корпуса СС пробиле до центра града.

Генерал Павел Рибалко, који је руководио одбраном Харкова, поднео је генералу Филипу Голикову, команданту Вороњешког фронта, овакав извештај: „Ствара се критична ситуација. Ја нећу моћи да задржим град снагама 19. стрељачке дивизије и 17. бригаде НКВД-а које нису довољно убојите. Резерве нема. Непријатељ може да пресече све одступнице. Муниција је на измаку, горива нема. У граду имам преко 3.000 рањеника. Не могу да их изведем из града... Непријатељ концентрише снаге за напад и заузимање града“.

Немачки тенкови су 13. марта продрли у позадину 3. совјетске тенковске армије и тако створили ситуацију у којој она може бити опкољена. „Реч ’Харков’ је магично привлачила војнике и официре средњег ранга“, сећао се командант Групе армија „Југ“, фелдмаршал Ерих фон Манштајн: „Тенковски корпус СС је хтео ’своме фиреру’ да поклони поново освојену престоницу Украјине (Харков је до 1934. године био главни град УССР – прим. Russia Beyond) као знак победе и зато се најкраћим путем пробијао према њему“.

После неуспешног контранапада совјетске трупе су добиле наређење да се пробију из Харкова. Јединице Црвене армије су до 17. марта у одбрамбеним борбама изгубиле преко 86.000 војника, што побијених, што рањених, и учврстиле су се на положајима на источној обали реке Северни Доњец, 30 километара од града.

Немци су поново успоставили контролу у Харкову и Белгороду. Међутим, тада је већ почело пролећно топљење снега па су путеви били блатњави, а пристигле су и совјетске резерве, тако да непријатељ није могао да настави напредовање. Интензивнија борбена дејства на овом делу фронта су обустављена. Обновљена су после неколико месеци, 5. јула, када је почела немачка операција „Цитадела“.

Битка код Бауцена

Последњи тријумф у Другом светском рату Немци су прославили у Саксонији у априлу 1945. године. Северније од тог подручја совјетске трупе су већ кренуле у офанзиву на Берлин, а овде су у правцу Дрездена напредовале јединице 52. армије и Друга пољска армија.

Првобитно се офанзива совјетских и пољских трупа одвијала веома успешно. Оне су 16. априла форсирале реку Нису и пробиле непријатељску одбрану, а три дана касније су кренуле у јуриш на стратешки важан град Бауцен. Убрзо су се у околини Дрездена појавили тенкови Првог пољског тенковског корпуса.

Другом пољском армијом је командовао генерал Карољ Сверчевски. Он је толико жарко желео да управо Пољаци заузму древни немачки град да није обратио пажњу на озбиљне проблеме који су искрсли у његовим јединицама. Наиме, комуникације су биле сувише разуђене, а тенковске и механизоване јединице су се у жару пробоја превише одвојиле од своје позадине.

Немци су одмах искористили ту грешку. Неочекивано су напали ослабљена крила пољских трупа и 21. априла су опколили главнину Друге пољске армије и неколико совјетских јединица.

Сверчевски није на време сагледао размере катастрофе која се ближи и наставио је офанзиву на Дрезден. На крају је командант Првог украјинског фронта, маршал Иван Коњев, морао лично да се умеша и заустави трупе. Један пољски официр је касније љутито прокоментарисао ове догађаје: „Мора да је Сверчевски био пијан када је командовао“.

Опкољене пољске и совјетске јединице су се дуго и тешко пробијале из обруча на исток. На крају је Друга пољска армија изгубила преко 18.000 људи (убијених, рањених и несталих без трага), што је била петина њеног људства. Губици совјетских и немачких трупа нису познати.

Немци су ипак успели да наставе офанзиву и ударе по крилу совјетских трупа које су јуришале на Берлин. Зауставиле су их свеже резерве које су у међувремену пристигле. Па ипак, Црвена армија је морала привремено да одустане од заузимања Дрездена. Тај град је доспео у њене руке тек 8. маја, на самом крају рата.