Како су хероји Руске империје постали Хероји Совјетског Савеза

Учесници свечаног састанка поводом 60-годишњице Велике октобарске социјалистичке револуције разговарају са ветераном револуције и Грађанског рата, херојем Совјетског Савеза Константином Недорубовом (у средини).

Учесници свечаног састанка поводом 60-годишњице Велике октобарске социјалистичке револуције разговарају са ветераном револуције и Грађанског рата, херојем Совјетског Савеза Константином Недорубовом (у средини).

Јуриј Сомов/Sputnik
Неки од њих су отворено носили на грудима царско ордење заједно са совјетским, иако за то нису имали званично одобрење совјетске власти.

Многи који су у Првом светском рату учествовали као царски војници касније су се борили и у Другом светском рату као црвеноармејци. Дешавало се да су у оба рата награђени ордењем, како Орденом светог Георгија у царској Русији, тако и совјетским наградама и медаљама.

Било је и тако добрих ратника који су покупили најпрестижније императорско и совјетско ордење. Они су у Првом светском рату добили сва четири степена Ордена светог Георгија, а затим су у рату против нацистичке Немачке за храброст удостојени звања Хероја Совјетског Савеза.

Иван Тјулењев

„Средњег раста, необично чврст и набијен, правилно грађен, Иван Владимирович је у седлу постајао прави кентаур, као да се срастао са коњем“ – такву карактеристику је припаднику 5. каргопољског драгунског пука Ивану Тјулењеву дао један његов саборац. 

Први Георгијевски крст најнижег, 4. степена, добио је за то што је 14. јула 1915. године заједно са двојицом сабораца напао знатно бројнију немачку патролу и посекао 11 непријатељских војника, а тројицу заробио. У каснијим борбама је добио још три Георгијевска крста и звање подофицира.

Када је немачка војска ушла на територију Совјетског Савеза генерал армије Иван Тјулењев командовао је трупама Јужног фронта. Та почетна фаза рата била је за њега права катастрофа, као и за све остале совјетске команданте. „Он не уме да води офанзиву, али не уме ни да се повлачи. Изгубио је две армије на начин на који се не губе чак ни пукови“ – такву непријатну карактеристику је Стаљин тада дао Тјулењеву.

СССР, 18. август 1978. Херој Совјетског Савеза генерал армије Иван Владимирович Тјулењев.

Иван Владимирович је пребачен на Урал да припрема резервне дивизије, што је он успешно обавио. Врхунац његове војне каријере било је командовање трупама Закавкаског фронта, које су спречиле непријатеља да заузме Кавказ и докопа се налазишта нафте на подручју Бакуа и Грозног.

И поред заслуга, Тјулењеву дуго није додељено звање Хероја. „Вероватно је требало предати Кавказ, а затим га ослободити. Тада би и оцена командовања на фронту била боља“, вајкао се Иван Владимирович. Тек 1978. године, неколико месеци пред смрт, 86-годишњи Тјулењев је проглашен за Хероја Совјетског Савеза.

Константин Недорубов

Једног ведрог августовског дана на самом почетку Првог светског рата група донских козака под ураганском паљбом непријатељске артиљерије пробила се на положај аустријске батерије и заузела је заједно са људством и муницијом. На челу те групе био је козачки подофицир Константин Недорубов. Тако је он заслужио свој први Георгијевски крст.

Касније је добио још три: за заробљавање 52 аустријска војника и њиховог официра, и за заузимање немачког штаба са важном документацијом. Команда је обратила пажњу и на храброст и одважност са којом се Константин Јосифович борио у великој офанзиви руске армије 1916. године, у такозваном Брусиловском пробоју.

Занимљиво је да је у Грађанском рату у Русији будући Херој Совјетског Савеза ратовао на страни „белих“ (као и велика већина донских козака). Међутим, када су га заробили „црвени“, прешао је на њихову страну. Убрзо затим су „бели“ заробили Недорубова, али су одлучили да не стрељају носиоца сва четири степена Ордена светог Георгија.

На самом почетку рата између СССР-а и нацистичке Немачке Константин Јосифович је покушао да се пријави као добровољац, али је одбијен због година старости, јер је већ зашао у шесту деценију. „Млади војници гину на хиљаде, јер су неискусни. А ја сам у рату против Немаца добио четири ’Георгија’, ја знам како с њима треба ратовати“, рекао је тада Недорубов.

СССР, Волгоградска област, Волгоград, 2. фебруар 1973. Бранилац Стаљинграда, Херој Совјетског Савеза Константин Недорубов током прославе 30-годишњице победе у Стаљинградској бици на Мамајевом кургану.

У јесен исте године ипак је успео да ступи у Донску козачку коњичку дивизију, у којој је постао командир ескадрона.

Недорубов је био искусан коњаник, па је од свог ескадрона направио збијену борбену јединицу која је била подједнако ефикасна и у одбрани и у нападу. Његов ескадрон је прегазио на стотине непријатељских војника и официра. Само у борби код села Маратуки лично Константин Јосифович је убио 70 Немаца.

Недорубов је 1943. године проглашен за Хероја Совјетског Савеза. Преживео је рат и умро је 1978. у својој 90. години.

Григориј Агејев

Григориј Агејев није имао ни пуних 14 година када је 1915. побегао од куће и отишао на фронт да „бије Немце“. Био је сувише млад, али му то није сметало да убрзо затим постане носилац сва четири степена Ордена светог Георгија.

Први Георгијевски крст Агејев је добио зато што је продро у немачки ров, украо митраљез са комплетом муниције и довукао га у свој ров. Касније је Григориј Антонович непрекидно испољавао храброст и пожртвованост на фронту. Као митраљезац је месецима учествовао у борбама без одмора. Крај рата је дочекао као старији подофицир са четири Ордена светог Георгија на грудима.

У Другом светском рату Агејев је био један од твораца батаљона народних устаника Туле. Ти добровољачки одреди су били формирани од совјетских грађана који нису могли бити првопозивци и у позадини су се борили против непријатељских диверзаната и шпијуна, и хватали су дезертере и ратне профитере. Ти батаљони су 26. октобра 1941. године спојени у јединствени Тулски раднички пук.

Тула се налази јужно од Москве и у јесен 1941. године одиграла је важну улогу у одбрани главног града. Преко Туле је на престоницу кренула 2. тенковска армија Хајнца Гудеријана са намером да са југоистока затвори обруч око Москве.

Агејев, који је постао комесар радничког пука, у борбама за град увек је био на првој линији, подржавао је неискусне новајлије, водио борце у јуриш и учествовао у покривању јединица 50. армије приликом њеног повлачења на нове положаје. Григорију Антоновичу, међутим, није било суђено да дуго ратује. 30. октобра га је пресекао митраљески рафал.

„Цео пук је тешко поднео комесарову погибију“, написао је касније командант 50. армије, генерал Иван Болдин: „Мали шумарак у коме је лежало његово тело био је са оне стране фронта. Како да га узмемо и сахранимо уз војне почасти? Нашла су се три храбра војника. Они су пузећи продрли у шумарак који је заузео непријатељ и ризикујући живот извукли мртвог Агејева буквално хитлеровцима испред носа, а затим га донели у Тулу“.

Григорију Агејеву је посмртно додељено звање Хероја Совјетског Савеза уочи 20-годишњице Победе у рату, 8. маја 1965. године.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“