Како је у Стаљинграду побеђена епидемија колере у Другом светском рату

Аркадиј Шајхет/russiainphoto.ru
О исходу једне од кључних битака није се одлучивало само на бојном пољу, него и у подземним медицинским лабораторијама чувеног града на Волги.

У лето 1942. године Црвена Армија се у тешким борбама повлачила према Стаљинграду (данас Волгоград). У том критичном тренутку се поред сила Осовине појавио још један непријатељ, исто толико бруталан и далеко теже уочљив. Била је то епидемија колере. Болест је претила да се прошири по целом граду на Волги, а с обзиром на концентрацију трупа и цивилног становништва у њему, епидемија би неизбежно изазвала катастрофу великих размера.

Изненадна опасност

Пољска болница.

У првом тренутку су подаци о жариштима колере обрадовали совјетско руководство, јер болест појавила на територији која је тада већ била под контролом непријатељских снага. Опасна инфекција је могла постати добар савезник у борби против немачких трупа.

Радост је, међутим, убрзо спласнула. Колера није поштовала линију фронта и брзо је стигла и у Стаљинград, заједно са избеглицама и војском која се повлачила. У неколицини стаљинградских насеља 18. јула су потврђени први случајеви заразе.

Наредбом народног комесара (министра) за задравље Георгија Митерјова у град на Волги је упућена Зинаида Јермољева, један од водећих микробиолога тога доба, са задатком да организује рад локалних лекара у циљу спречавања ширења колере.

Професор, микробиолог Зинаида Јермољева.

„Требало је донети одлуку какве мере да се предузму против опасности која се надвила над градом док су у њему обављане интензивне припреме за одбрану“, написала је Јермољева у својим мемоарима „Невидљива армија“: „Он је пропуштао стотине хиљада бораца непосредно на фронт, према оштром завоју Дона, где је отпочела битка невиђених размера. Болнице су свакодневно примале на хиљаде рањеника. Из града препуног војске и евакуисаног становништва непрекидно су одлазили пароброди и возови у Астрахањ и Саратов. Епидемија се на тај начин могла проширити на многе регионе у земљи“.

На седници комисије за ванредне ситуације у Стаљинграду донета је одлука да се одмах отпочне са терапијом становништва бактериофагом колере који уништава ћелије изазивача болести. Количине препарата које су донете из Москве нису биле довољне, па се Јермољева обратила центру са молбом да се пошаље већа партија. Док је она заједно са колегама организовала припремне радове стигла је страшна вест да је немачка авијација бомбардовала и уништила ешелон са препаратом на путу до Стаљинграда.

Ванредне мере

Лабораторија пољске болнице.

Није било другог избора него да се у самом Стаљинграду организује производња препарата. Подрум једне зграде је преуређен у лабораторију, и ту је у веома тешким условима почела да се производи потребна количина бактериофага. Радило се даноноћно.

„У тој борби против невидљиве армије учествовали су сви који су остали у граду. Свако добровољно друштво Црвеног крста контролисало је десет станова, а његови припадници су свакодневно обилазили те станове и питали има ли оболелих које треба одмах хоспитализовати. Остали су вршили хлоризацију бунара, дежурали код пекара и на локацијама предвиђеним за евакуацију. Из града нико није могао изаћи без потврде о терапији бактериофагом. Чак се ни хлеб у пекарама није могао добити без такве потврде“, пише Јермољева.

Сви медицински радници који нису дежурали на изградњи одбрамбених положаја мобилисани су у борбу против епидемије. Њиховим напорима су постигнути импресивни резултати: свакодневно је прегледано 15.000 људи, а и по 50.000 становника је примало терапију бактериофагом.

Операција у Медицинско-санитарном батаљону.

„У склоништима и на пристаништима се народу неуморно причало о превенцији дигестивних болести. Радио-емисије и дневна штампа су такође били укључени у ту борбу“, истиче Зинаида.

Пре него што ће се истурене јединице Вермахта појавити на прилазима Стаљинграду и пре него што ће отпочети уличне борбе спречена је епидемиолошка катастрофа великих размера која је могла десетковати браниоце града. Међутим, убрзо затим су совјетски лекари поново морали да се ухвате у коштац са ширењем ове опасне инфекције, али овога пута међу заробљеним војницима 6. армије фелдмаршала Фридриха Паулуса.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“