Како СССР умало није поражен у рату 1942. године (ФОТОГРАФИЈЕ)

Велики отаџбински рат 1941-1945. Офанзива код Ржева. На згаришту родног села спаљеног фашистима.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Офанзива код Ржева. На згаришту родног села спаљеног фашистима.

Олег Кноринг/Sputnik
Немачке трупе су се пробиле на Кавказ и угрозиле највећа совјетска налазишта нафте. Губитак „црне крви“ рата могао је потпуно паралисати Црвену армију.

1. Крајем 1941. године, у најкритичнијем периоду битке за Москву, совјетске трупе су направиле потез које непријатељ никако није очекивао – кренуле су у велику контраофанзиву и одбациле снаге Вермахта далеко од престонице. Уједно је Црвена армија успела да поврати велики град Ростов на Дону, а код Лењинграда је у Тихвинској офанзивној операцији задала неколико болних удараца групи армија „Север“.

Битка за Москву. Контранапад Црвене армије у близини Москве. Снимак из документарног филма „Дебакл немачких трупа код Москве. Октобар 1941 – јануар 1942“.

Охрабрено тим успесима, руководство СССР-а је извело закључак да је то прави тренутак да се пређе у контраофанзиву на свим фронтовима и, како се изразио Стаљин, „да се Немцима не да одмора, него да се терају на запад без заустављања, да се приморају да потроше своје залихе још пре пролећа... и да се на тај начин обезбеди потпуни слом Хитлерових трупа у 1942. години“. Врховни командант је игнорисао аргументе генерала Георгија Жукова који је сматрао да Црвена армија није спремна за реализацију тако амбициозних планова.

2. Совјетске трупе су крајем децембра покушале да поврате Крим који је био готово потпуно изгубљен (држао се само Севастопољ, главна база Црноморске флоте). На подручју градова Керч и Феодосија 26. и 29. децембра су се искрцали десанти са мора. Руске десантне јединице су поднеле велике губитке али су успеле да учврсте положаје у источном делу полуострва.

Десантна операција Керч-Феодосија. Припадници морнаричке пешадије у рејону Керча. Велики отаџбински рат 1941-1945.

„Чамац као да удари у нешто и укочи се“, описао је касније искрцавање митраљезац Фјодор Коваљчук: „Ноћ, ветар, мраз, талас је однео бродски мостић за искрцавање од дасака, свуда лете ракете а унаоколо тмина и продорни светлећи меци. Одјекну команда: ’Напред, за Крим!’ Скочисмо са чамца, мени вода до рамена а под ногама земља, хладноћа као да ми опече цело тело, али је ногама било још топло јер су биле умотане. Није се имало кад размишљати, журили смо напред, и само напред на обалу...“ 

3. У исто време је неуспешно окончана Љубанска офанзивна операција која је почела 7. јануара са циљем да се пробије обруч око Лењинграда. Други по важности град Совјетског Савеза буквално је умирао од глади. Људи су од исцрпљености губили свест на радном месту, забележени су и случајеви канибализма, а такође убистава са циљем да се преотму картице за добијање намирница, и нико се није чудио што на улицама леже стотине лешева.

На улицама опкољеног Лењинграда.

Тек са доласком пролећа Лењинград је почео да се враћа у живот. Неким чудом се велика партизанска комора 29. марта пробила у град са намирницама, а убрзо затим су у неокупираним приградским насељима почеле да се праве баште за узгајање поврћа. Црвена армија, међутим, те 1942. године није успела да пробије обруч.

4. Нешто боља је била ситуација јужно од Лењинграда, на подручју језера Иљмењ и Селигер. Тамо су 20. фебруара успешном офанзивом совјетских трупа опкољене значајне снаге немачког 2. корпуса и моторизоване СС дивизије „Мртвачка глава“ са укупно 95.000 војника. Црвена армија је одмах приступила уништењу такозваног „Демјанског џепа“, али сви њени напори су се изјаловили.

Русија. Немачки војник пешадинац (Демјанск).

„Непријатељ је блокирао све путеве и прилазе који су нам колико-толико могли послужити за напредовање“, написао је касније генерал-лајтнант Павел Курочкин: „Тиха, снегом покривена поља испред уласка у село могла су се за трен ока претворити у прави пакао, само ли кренемо напред. Сваки метар је био брисани простор који су покривали многобројни митраљези и артиљеријска оруђа скривена у селима“. Немачка авијација је ефикасно снабдевала опкољене Немце провијантом и муницијом, све док 22. априла 1942. године обруч нису пробиле трупе под командом генерал-лајтнанта Валтера фон Зејдлиц-Курцбаха.

5. У тежњи да истовремено однесе победу на свим деловима фронта совјетска команда је постигла ограничени успех. Црвена армија је на главном правцу одбацила немачке трупе и ослободила велику територију, али није могла да сломи групу армија „Центар“. Подносећи велике губитке совјетске трупе су крајем марта биле принуђене да обуставе офанзиву.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Западни фронт. Војници противтенковског батаљона крећу се према Вјазми после борби за Ржев.

Штавише, Немци су задржали и учврстили положаје на подручју Ржева, 200 км од главног града СССР-а. Ржевско-Вјаземски истурени положаји су били кост у грлу совјетског руководства, јер је непријатељ одатле могао у сваком тренутку да крене у марш на Москву. Крвави и неуспешни покушаји ликвидације тих положаја предузимани су током целе 1942. године.

6. И Црвена армија је имала своје истурене положаје. Доспела је на њих током зимске офанзиве у Украјини. Барвенковски истурени положаји су угрожавали крила и позадину немачких трупа на подручју Харкова. Одатле су совјетске трупе 12. марта кренуле у офанзиву у правцу тог великог индустријског центра, и касније се испоставило да је тај потез био фаталан.

Немачки војник у рову у близини Харкова.

Одбивши нападе Црвене армије, Вермахт је напао најопаснију деоницу совјетске одбране, тј. најуже место истурене територије. Група „Клајст“, која се кретала са југа, на десет километара од града Балаклеје спојила се 22. маја са двема тенковским дивизијама 6. армије Фридриха Паулуса које су се пробијале са севера, и „одсекавши“ истурену територију затворила обруч око совјетских трупа. У „мишоловци“ се нашло преко 200.000 совјетских војника, од тога је само 22.000 успело да се пробије на слободну територију.

„Свуда једна иста слика: непријатељ који је већ притиснут ипак чини покушаје да се пробије, час овде, час онде, али је он већ непосредно пред крахом... Гомиле заробљеника се одводе у позадину, одмах ту у напад крећу наши тенкови и јединице Прве брдске дивизије – фантастична слика!“, написао је генерал-фелдмаршал Фон Бок, командант групе армија „Југ“. 

7. Харковска катастрофа и истовремени слом совјетских трупа у источном делу Крима омогућили су Вермахту да приступи реализацији операције Плаво (нем. Fall Blau), касније преименоване у операцију Брауншвај, тј. походу на кавкаску нафту. У то време налазишта у Сибиру још нису била откривена, тако да су Баку, Грозни и Мајкоп производили преко 70% совјетске нафте. Да је непријатељ њих заузео или уништио, то би могло онеспособити Црвену армију и пољуљати економију СССР-а и његову способност за даљи отпор.

Други светски рат. Руски фронт. Заузимање Ростова на Дону под командом немачког генерала фон Клајста (1881-1954). Немачки топ у уличним борбама. 28. јула 1942.

Совјетска команда је очекивала напад на Москву и није одмах реаговала на немачко напредовање према југу. Четврта тенковска армија Хермана Хота је 28. јуна пробила фронт између Курска и Харкова и кренула према Дону. Немци су 3. јула продрли у Вороњеж, а 4. јула је пао Севастопољ, који се држао 250 дана. Затим су 23. јула поново заузели Ростов на Дону, први велики град који је Црвена армија ослободила, и то још у новембру 1941. године. После поновног губитка града европском делу СССР-а је остала само једна линија комуникације са Кавказом – преко Стаљинграда. И ту последњу нит требало је да пресече група армија „Б“ под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајхса. Њој је припадала и Паулусова Шеста армија која ће убрзо затим постати позната у целом свету.

8. Немачки „блицкриг“ је овога пута успешно изведен, и то на југу Совјетског Савеза, чије руководство је било у шоку. Народни комесар за одбрану СССР-а Јосиф Стаљин потписао је 28. јула 1942. године наређење бр. 227 „О мерама јачања дисциплине и поретка у Црвеној армији и забрани самовољног повлачења са борбених положаја“, који је добро познат под називом „Ни корак назад!“ Према том наређењу, у совјетским трупама су формирани казнени батаљони и прописано је да се у њих преместе војници „који крше дисиплину због кукавичлука или непостојаности, и да се пошаљу на теже делове фронта како би им се пружила могућност да крвљу искупе своје злочине против отаџбине“.

Велики отаџбински рат 1941-1945. Северно-Кавкаски фронт. Совјетски војници у боју. Јул 1942.

Свака армија је имала задатак да формира 3-5 баражних одреда (највише 200 људи у сваком), с тим да се они поставе „непосредно иза непостојаних дивизија уз обавезу да у случају панике и неорганизованог повлачења делова тих дивизија на лицу места стрељају паничаре и кукавице, те да тако помогну часним борцима у дивизијама да испуне свој дуг пред отаџбином“.

9. Трупе групе армија „А“ генерал-фелдмаршала Вилхелма Листа имале су иницијативу и бројну надмоћ и веома брзо су се пробијале на југ. Запоселе су богата пољопривредна подручја на Дону, Кубању и Таманском полуострву, и избиле су на падине Главног кавкаског гребена. Немачке заставе су 21. августа пободене на оба врха Елбруса. У септембру, међутим, немачка офанзива је почела приметно да јењава.

Руски фронт. Немачка пешадија на врхуовима Кавказа, септембар 1942.

„У упорним одбрамбеним борбама совјетске трупе су непријатељу нанеле велике губитке, зауставиле су га на целом кавкаском фронту“, написао је касније командант 47. армије (будући министар одбране СССР-а) генерал-мајор Андреј Гречко: „Херојска одбрана наших трупа осујетила је Хитлеров план продора на Јужни Кавказ и омогућила совјетској врховној команди да добије на времену, скупи резерве и помоћу њих појача Закавкаски фронт. Исцрпљене немачко-фашистичке трупе већ више нису могле да напредују на широком фронту. Није могло бити ни говора о томе да се резерве из трупа код Стаљинграда пребаце у групу армија „А“. Шеста и Четврта тенковска армија су се ’заглибиле’ на обали Волге, њима самима је требало појачање...“ 

10. Све до јесени руководство Трећег рајха је сматрало да кавкаски правац има приоритет, а онда је сву пажњу усмерило на Стаљинград, где је било потребно све више људства. Немци су журили да што пре заузму град, да потисну Црвену армију преко Волге и ослободе своје трупе за наставак „похода на нафту“ и напад на Москву са југа.

Одбрана „Куће Павлова“.

Цела Шеста армија генерала Фридриха Паулуса са 300.000 војника постепено је увучена у жестоке и крваве уличне борбе. у новембру су совјетске трупе биле притиснуте уз Волгу и заузимале су само мала упоришта на обали, на подручју неколико фабрика. „Били смо гладни и пуни вашију, али у одређеном тренутку нас је обузела острвљеност и ја већ више нисам нимало жалио ни себе, ни Немце...“ Написао је касније војник Миља Розенберг: „Са крајњом бруталношћу смо се тукли за свако парче зида, а ноћу смо и ми и Немци пузећи излазили из заклона и покушавали да продремо кроз фабричке комуникације и тунеле. Ми смо то радили да бисмо се докопали хране и муниције, а Немци да би потиснули нас у Волгу“. 

11. Немци су већ сматрали да су на прагу победе када је 19. новембра почела совјетска операција „Уран“. Црвена армија је изненадила непријатеља моћним нападима на крила Шесте армије, која су чиниле углавном слабе румунске јединице. Након четири дана затворен је обруч око велике Паулусове групе.

Колона совјетских тенкова (Операција „Мали Сатурн“, децембар 1942).

Било је замишљено да се и операција „Марс“, која је почела 25. новембра на подручју Ржевско-Вјаземских истурених положаја, одвија по истом сценарију као и „Уран“. Међутим, совјетским трупама није пошло за руком да прикљеште Девету армију генерал-пуковника Валтера Модела као што су учиниле са Шестом армијом. У Моделовим трупама није било слабих румунских јединица на крилима тако да је добро припремљена непријатељска одбрана одбијала совјетске нападе. И поред неуспеха, „Марс“ је задржао немачке дивизије које би у противном биле послате на Стаљинград.

12. Хитлер је наредио Паулусу да се држи на својим положајима. Он је рачунао да ће немачка авијација успешно снабдевати опкољене трупе путем „ваздушног моста“, као што је било код Демјанска почетком исте године. Поред тога, трупе групе армија „Дон“ генерал-фелдмаршала Ериха фон Манштајна кренуле су 12. децембра у продор обруча, у оквиру операције „Зимска олуја“. Оне су напале тамо где совјетска команда уопште није очекивала и тај фактор изненађења је обезбедио Немцима успех.

Заробљавање генерал-фелдмаршала Фридриха Паулуса.

„Јединице су жуделе за охрабрујућим вестима“, написао је касније официр обавештајног одељења Шесте армије Јоахим Видер: „Истурени положај се држао последњим снагама надајући се да ће сада, уочи Божића, Хитлер испунити своје обећање и послати појачање. Још увек су сви понављали фразу: ’Манштајн долази’!“ Те наде се нису оствариле јер је упорним отпором совјетских трупа и пристиглим појачањем у виду свеже Друге гардијске армије генерал-лајтнанта Родиона Малиновског непријатељ заустављен 48 километара од града. Паулус се није одважио на пробој до Манштајнових трупа.

У исто време су северозападно од Стаљинграда на подручју оштрог завоја Дона у оквиру операције „Мали Сатурн“ совјетске трупе потукле 10 италијанских и румунских дивизија и пробивши непријатељски фронт зашле 340 километара дубоко у непријатељску позадину. Када се опасност надвила већ и над позадином групе армија „Дон“ Манштајн је почео да се повлачи.

13. Када је једна од најбољих армија Вермахта доживела фијаско Адолф Хитлер је био принуђен да нареди повлачење својих трупа са Кавказа и да се опрости од сна о богатим нафтним налазиштима.

Стаљинград, 31. јануар 1943. „Град је слободан!“

Команда Црвене армије је планирала да нову 1943. годину почне од низа свеобухватних офанзивних операција дуж целог совјетско-немачког фронта. Совјетски Савез је полако али сигурно преузимао стратешку иницијативу у рату.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“