Да ли је емигрирање из СССР-а икада било могуће?

Юрий Заритовский/Sputnik
Током свог постојања, совјетска држава је тежила да контролише емиграцију из земље и користила је као „шаргарепу и штап“. Док је неке своје грађане истеривала насилно, другима је онемогућавала одлазак из земље.

Први егзодус

Од Руске револуције и каснијег формирања нове совјетске државе, па до њеног коначног колапса 1991. године, било је пет различитих периода масовне миграције из земље, такође познатих као „таласи“. 

У време када је совјетска држава формирана 1922. године, масовна емиграција такозваног белог емигранта — углавном сачињена од оних Руса који су се противили формирању бољшевичке владе — погодила је новоформирану државу. 

Први егзодус био је истовремено и најмасовнији у руској историји и најразорнији за новонасталу државу, како у економском тако и у културном смислу. Процењује се да број људи који су побегли из Русије након што је Црвена армија коначно победила противничку страну износи отприлике два милиона. 

Крим, евакуација белих Руса

Многи људи који су се истицали у свом занату и умећу – укључујући руску интелигенцију, војне официре, државнике, бизнисмене, земљопоседнике и интелектуалце свих врста – одлучили су да се заувек растану од отаџбине. Многи од њих су се успешно етаблирали у другим земљама. „Отац авијације“ Игор Сикорски, који је успешно дизајнирао хеликоптере за председника САД након што се тамо настанио, само је један пример. 

Амерички брод одвози избеглице из Новоросијска

Након овог масовног одлива становништва, границе Совјетског Савеза су се затвориле, па је емигрирање многима постало недостижни сан.

Иза гвоздене завесе

Иако је још увек било могуће напустити Совјетски Савез у његовим раним данима, земља је била одсечена од остатка света све до касних 1920-их. Деценијама после тога, совјетске власти нису прихватале постојање емиграције; у њиховим очима то су били само „пребегли“. 

Непријатељ неће проћи! Границе отаџбине чува цео совјетски народ!

Совјетске власти су 1935. године, под вођством Јосифа Стаљина, увеле невиђено оштре мере за искорењивање саме помисли на емиграцију у главама совјетских људи. Према новом закону, бекство преко границе кажњавано је смрћу. Штавише, рођаци пребеглих су, према кривичном закону, такође били једнако одговорни. 

Оштри закон је био уско усмерен на политичаре, дипломате и обавештајне службенике високог ранга – од којих су многи били стационирани у иностранству у складу са својим дужностима – пошто већина совјетског становништва није имала средства да побегне из Совјетског Савеза чак и ако би то желела.

Упркос оштрим санкцијама, овај период совјетске историје обележен је скандалозним пребезима кључних личности из совјетског политичког естаблишмента, као и из безбедносних служби. Стаљинов лични секретар Борис Бажанов постао је први чувени бегунац из Совјетског Савеза, утирући пут другима: попут совјетског обавештајца Игора Гузенка чија су сведочења изазвала талас „црвеног страха“ на Западу, затим Стаљиновог озлоглашеног убице Богдана Сташинског, шефа огранка за далеки исток совјетске тајне полиције Генриха Љушкова, који је побегао у Токио пре почетка Другог светског рата, подсекретара УН-а Аркадија Шевченка, који је од америчког амбасадора затражио азил 1975. године, или озлоглашеног двоструког агента Олега Гордијевског, који је радио за британску обавештајну службу МИ6 пре него што је побегао из СССР-а 1985. године. 

Совјетски дипломата Аркадиј Шевченко полаже заклетву на верност Америци, 1986.

Неке од пребеглих убили су совјетски тајни агенти у иностранству, док су други доживели старост, често живећи у трајном страху од одмазде. Међутим, нико од њих никада више није видео своју земљу. 

И након Стаљинове смрти и укидања закона који је криминализовао породице пребеглих, многе истакнуте совјетске личности радије се нису враћале у Совјетски Савез, ако би им се указала прилика да пређу границе домовине. Тако су многи истакнути совјетски спортисти и личности из области културе постали такозвани „неповратници“ (овај термин се користио за описивање совјетских грађана који су одбили да се врате у СССР са путовања у иностранство).

Заробљени у СССР-у

Како је емиграција коначно постала легализована крајем касних 1960-их и почетком 1970-их, људи углавном неруске националности видели су прилику да совјетску стварност заувек оставе иза себе.

Међутим, плашећи се масовног одлива становништва, који је претио да наруши имиџ социјалистичког система у очима јавности, влада је усвојила обавезу добијања тзв. излазне визе, формалне дозволе власти за излазак из земље.

Совјетска виза која је дозвољавала грађанину да заувек напусти државу

У пракси, за већину становништва добијање визе је било готово немогуће. До 1970-их, проблем је постао толико акутан да се појавио нови термин који означава оне којима су одбијене излазне визе -  отказники (енг. Refuseniks).

Протест „отказника“, 1980.

У неким случајевима, власти су доводиле људе до очаја до те мере да су неки били спремни да почине гнусна дела како би пронашли излаз из СССР-а.

„Скоро да нисам ни сумњао да ћемо бити ухапшени. Али, мислио сам да ће ми након одслужења казне бити лакше да напустим Совјетски Савез“, рекао је Едуард Кузњецов, један од етничких Јевреја који је 1970. сковао заверу за отмицу авиона у циљу бекства из државе.

Едуард Кузњецов

Док су неки можда годинама чекали излазне визе, други су се нашли у сасвим супротној ситуацији. Крајем 1970-их, совјетске власти су практиковале лишавање држављанства неких од совјетских грађана у одсуству, док су ови били на путовању по иностранству. На пример, виолончелисти Мстиславу Ростроповичу и његовој супрузи, оперском сопрану Галини Вишњевској, одузето је совјетско држављанство док су били ван земље.

Много тога се променило када је Михаил Горбачов покренуо политику перестројке. Како се научна и културна размена са другим државама ширила и путовања у иностранство постајала све учесталија, тако су и правила о емиграцији постала ублажена.

Совјетски држављани у реду за визу испред амбасаде САД у Москви, 1990.

Међутим, упркос степену либерализације, основни принцип је остао нетакнут: совјетски грађани који су желели да емигрирају из Совјетског Савеза морали су прво да обезбеде излазне визе. Тек након што се Совјетски Савез распао 1991. године, руски држављани су могли слободно да се селе у земљу по свом избору.

Драги читаоци,
У новонасталим околностима наш сајт и наш Facebook налог могу бити подвргнути ограничењима или блокади. Да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“