Историја света овековечена на платнима руских сликара

Карл Брјулов / Руски музеј
Жестока гоњења првих хришћана у Римској империји, зверства Турака на Балкану и трагедија индијског устанка против владавине Велике Британије – све су то теме према којима руски сликари нису били равнодушни.

Драги читаоци,

да бисте осигурали приступ нашим садржајима, молимо вас, урадите следеће:

  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Василиј Верешчагин. „Распеће на крсту код Римљана“, 1887.

У Римској империји је било веома распрострањено распињање на крсту. То се у Старом свету доживљавало као једна од најмучнијих и најсрамотнијих врста погубљења. Око 6.000 робова који су се нашли у римском заробљеништву после слома Спартаковог устанка 71. године пре нове ере разапето је на путу од Капуе до Рима. Према хришћанском учењу, на крсту је разапет и Господ Исус Христос, а затим и Његови апостоли Андреј и Петар. Тако је крст постао симбол хришћанске вере.

Константин Флавицки. „Хришћански мученици у Колосеуму“, 1862.

У првим вековима нове ере хришћани су подвргавани великим гоњењима од стране власти, и то је трајало све до 313. године, када су императори Константин и Лициније донели Милански едикт којим је статус хришћана легализован. Поред распећа на крсту најчешћи начин погубљења хришћана било је такозвано „бацање зверима“ (Damnatio ad bestias), када су голоруки људи извођени на циркуску арену где су на њих пуштани изгладнели лавови.

Хенрих Семирацки. „Свећњаци хришћанства. Неронове бакље“, 1882.

Темом гоњења на прве хришћане у Римској империји бавио се руско-пољски сликар Хенрих Семирацки. На његовом платну је приказана сцена обрачуна императора Нерона са римском хришћанском заједницом 64. године. Тада је у разорном пожару уништен велики део „Вечног града“, а сву кривицу за то владар је пребацио на хришћане.

Карл Брјулов. „Последњи дан Помпеје“, 1833.

У моћној ерупцији Везува 79. године околне градове је покрио слој ужарене лаве висок неколико метара. Карл Брјулов је приказао последње тренутке живота чувене Помпеје. Већи део становника је успео да напусти град пре катастрофе, али су ипак хиљаде људи заувек остале на његовим улицама.

Василиј Суриков. „Први васељенски сабор у Никеји“, 1876.

Први Никејски сабор, који је 325. године сазвао император Константин, имао је огроман значај за историју хришћанства. На њему је састављен и усвојен Символ вере у коме се каже да је Бог Син нестворен и једносуштан Оцу. Поред тога, потврђено је коначно одвајање од јудаизма, за нерадан дан је уместо суботе проглашена недеља и осуђено је аријанство, као и друге јереси.

Карл Брјулов. „Напад Гејсериха на Рим“, 1836.

На заласку Западне римске империје, 455. године, „вечни град“ је без борбе заузело источногерманско племе Вандала под влашћу краља Гејсериха. За две недеље пљачкања они су напунили бродове златом, сребром, драгоценостима, статуама, намештајем и стотинама заробљеника које су планирали да продају у ропство. Због тога се касније, у време Велике француске револуције, са именом Вандала доводило у везу бесмислено уништавање културних вредности (мада су их Вандали више извозили, него што су их уништавали). Од тада се реч „вандализам“ одомаћила у многим језицима света.

Карл Брјулов. „Смрт Инес де Кастро“, 1834.

Инес де Кастро је била миљеница сина португалског краља Алфонса IV од Португалије, инфанта (наследника престола) Педра I Португалског. Била је са њим у интимној вези још за живота његове законите супруге Констанце Мануел, и после њене смрти. И поред очевог инсистирања, удовац Педро је одбио да ступи у нови брак, па је Алфонсо IV, забринут за судбину династије, одлучио да уклони сметњу. Легенда коју је илустровао Брјулов каже да су Инес од сигурне смрти својим молбама спасла њена деца, рођена у ванбрачној вези са инфантом. На крају јој је ипак одрубљена глава 7. јануара 1355. године. То је изазвало велики Педров гнев, а затим и грађански рат у Португалији који је трајао неколико година.

Валериј Јакоби. „Девети термидор“, 1864.

Услед раскола у влади Прве француске републике 27. јула 1794. године (9. термидора 2. године по француском револуционарном календару) ухапшен је један од најмоћнијих људи у држави, иницијатор „Великог терора“ Максимилијан Робеспјер. На својој слици Валиериј Јакоби приказао је како завереници ликују и ругају се рањеном Робеспјеру (пуцњем из пиштоља му је смрскана вилица), док његови саборци мрачно све то посматрају стојећи поред прозора. Сутрадан су сви погубљени на гиљотини, на Тргу Револуције у Паризу.

Василиј Верешчагин. „Погубљење топовском паљбом у Британској Индији“, 1884.

У Индији је 1857. године букнуо велики устанак против колонијалне политике Велике Британије. Први су се побунили сипаји, плаћени војници који су врбовани међу мештанима. Они су постали главна ударна снага устанка. За две године сукоба британске трупе су однеле убедљиву победу. Устаници су брутално погубљени и та егзекуција је добила назив „ђавољи ветар“. Осуђеници су везани за отвор топовских цеви и раскомадани паљбом ђуладима или барутним пуњењем.

Константин Маковски. „Бугарске мученице“, 1877.

Слика Константина Маковског посвећена је трагичним догађајима национално ослободилачког Априлског устанка 1876. године у Бугарској, који је турска војска сурово угушила. На платну су приказани одреди башибозука, регрутованих првенствено у Албанији. Слика је потресла руско друштво, а император Александар II се чак и заплакао пред њом. Турска зверства на Балкану била су један од главних разлога због којих је Русија заратила са Османлијским царством 1877. године. Један од резултата тог рата било је обнављање бугарске државности.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“