Ко је победио у најкрвавијој једнодневној бици 19. века?

Archive photo
По завршетку Бородинске битке и Французи и Руси су прогласили своју победу, иако ни једни ни други заправо нису постигли свој циљ.
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

„Од свих мојих битака најужаснија је она коју сам имао близу Москве. Французи су у том окршају показали да су достојни победе, а Руси су се прославили као непобеђени“ – тако је Наполеон Бонапарта окарактерисао Бородинску битку која се одиграла 7. септембра 1812. године стотинак километара од Москве. За само један дан борби убијено је, рањено или нестало око 80.000 војника Наполеонове „Велике армије“ и руских трупа на челу са генералом Михаилом Иларионовичем Кутузовом. По томе је Бородинска битка све до почетка Првог светског рата важила за најкрвавији једнодневни окршај у историји.

Кутузов пред Бородинску битку целива чудотворну икону Смоленске Мајке Божије.

Бонапарта је прижељкивао одлучујућу битку против Руса откако је његова војска 24. јуна 1812. године прешла границу Руске империје. Руси су, међутим, на све начине избегавали директан окршај са чувеним војсковођом и повлачили се мамећи га дубоко на своју територију. Али како су се Французи приближавали Москви руска јавност и император Александар I све више су инсистирали да се командант Кутузов коначно ухвати у коштац са Наполеоном. Руски војсковођа је на крају морао да попусти.

„Наполеон на узвишењу код Бородина“

Француска и руска армија су имале отприлике исти број војника, свака око 135.000. Наполеон је планирао да силовитим нападом разбије руску одбрану, да се пробије у позадину руског фронта, а затим да опколи непријатеља и уништи га парцијално. Кутузов је, са друге стране, планирао да изнури непријатеља на Бородинском пољу где је ужурбано направљена линија одбране дугачка осам километара, и да после тога крене у велику контраофанзиву. Французи су 5. септембра, неколико дана пре почетка битке, заузели Шевардински редут, истурено упориште руске армије, али је пожртвовани отпор бранилаца овог положаја ипак омогућио Михаилу Иларионовичу да добије на времену и боље се припреми за одбрану.

У зору 7. септембра француска војска из корпуса принца Ежена де Боарнеа извршила је напад на село Бородино у центру руских положаја. После сат времена крваве борбе село је заузето, али су Французи имали много губитака. Управо ту је погинуо генерал Луи Огист Плозон, први али не и последњи командант високог ранга који је тога дана изгубио живот.

Битка за Москву. Позиције у 12:30.

Напад на Бородино имао је за циљ да привуче пажњу руских трупа како би занемариле други, важнији правац. Наиме, главни ударац је „Велика армија“ задала на левом крилу руских трупа, где су се налазили такозвани Семјоновски ровови. Одбрамбени положаји војске генерала Петра Багратиона засути су концентрисаном паљбом из 130 француских оруђа. Овде, на ударном правцу, дејствовале су снаге тројице маршала: Жоахима Мире, Мишела Неја и Луја Никола Давуа.

Бородинска битка 26. августа (7. септембра) 1812.

„На левом крилу се одигравала веома жестока битка. Руси су се храбро држали у рововима, тако да су Французи сваки корак напред платили великим бројем жртава. Заиста је зачуђујући порив са којим су они јурили у смрт, и зачуђујућа је присебност са којом су се Руси бранили, амортизујући силовито надирање бројнијег непријатеља“, написао је касније генерал-мајор артиљерије Иља Родожицки. Ровови су издржали седам напада. Французи су у више наврата заузимали положаје које су затим руски војници одмах ослобађали у контранападу. У једном од тих контранапада смртно је рањен генерал Багратион.

Напад Платових козака на позадину Наполеонових трупа.

Непријатељ је у 9:00 коначно заузео Семјоновске ровове (који су касније добили назив Багратионови). У том тренутку су се жестоке борбе водиле већ и на Курганској коти, тј. у центру руске армије где се налазила артиљеријска батерија генерала Николаја Рајевског. У подне је настао критичан тренутак, када је лево крило Наполеонових трупа неочекивано напао 1. коњички корпус генерала Фјодора Уварова заједно са осам козачких пукова Матвеја Платова који су кришом форсирали реку Колочу. У редовима Француза је дошло до пометње, што је приморало императора да део својих трупа пошаље на ту страну и самим тим смањи интензитет јуриша на положаје Рајевског. Коњица и козаци су добили на времену тако да је на Курганску коту пристигла свежа резерва, а они су се повукли.

Царски гардијски Измаиловски пук у Бородинској бици.

У жестоким крвавим окршајима положај батерије Рајевског је више пута прелазио из руке у руку, да би се Французи у 15:00 коначно утврдили на овом положају. „Унутрашњост редута је изгледала ужасно“, написао је касније капетан Ежен Лабом: „Лешеви су лежали на гомили, један преко другог, и међу њима је било много рањеника чији јауци се нису чули. Свакојако оружје је било разбацано на земљи... У том хаосу сам приметио леш руског артиљерца са три ордена на грудима. Чинило се као да тај јунак још дише, у једној руци је држао парче сабље, а другом чврсто загрлио пушку којом се тако добро служио. Непријатељски војници који су држали редут нису хтели да се предају по цену живота...“

Битка код Бородина, 1812. Напад руског Литванског лејб-гардијског пука.

Император је у 17:00 лично дошао у батерију и видео слику која му се није могла допасти: снажно уздрмана, али не и сломљена, руска војска се у потпуном реду повукла на нове положаје, спремна да дочека сваки нови напад. Кад је почело да се смркава борбе су престале али је артиљеријска канонада настављена. „Шта раде Руси?“, упита нешто касније Наполеон. „Стоје у месту, ваше величанство“. „Појачајте паљбу, значи да им још треба“, нареди он намргођено: „Дајте им још!“ Упркос наговарању генерала, он није желео да пошаље у бој своју последњу резерву, елитну Стару гарду која је бројала 19.000 војника.

Бородинска битка

Руска војска је још пре свитања напустила своје положаје и повукла се у правцу Москве. Измрцварени Французи нису имали ни могућности ни жеље да их гоне, па су остали да преноће ту на бојном пољу, међу лешевима. „Око сваке ватре, чим би се светлост њеног пламена појавила у мраку, окупљали су се рањеници, људи који су били на самрти, и убрзо би њих било више него нас“, написао је капетан Брант: „Слични утварама, они су се са свих страна кретали у полумраку, вукли су се према нама, пузали до кругова осветљених ватром. Једни су, страшно осакаћени, у томе потрошили последње остатке својих снага, тешко су дисали и умирали загледани у пламен, као да су њега молили за помоћ. Други, у којима је још остало живота, изгледали су као сенке мртвих!“

Јуриш лејб-гардијског Литванског пука.

Руска армија је имала око 45.000 мртвих, рањених и несталих, док су Французи, према проценама, изгубили 35.000 људи. Укупно 16 француских и руских генерала је остало да лежи на бојном пољу, а још шездесетак генерала је било рањено или контузовано. Бородинска битка се понекад карактерише као „Битка генерала“ због великих губитака међу највишим официрима.

„Крај Бородинске битке“

Наполеон Бонапарта је заузео све кључне непријатељске положаје и приморао руску армију да се повуче са бојног поља, па је самим тим однео тактичку победу. Са стратешке стране, међутим, Бородино је било његов пораз, јер руске трупе нису биле сломљене и потпуно су сачувале свој борбени поредак. „Каква је корист била у томе што је бојно поље остало у нашим рукама?“, вајкао се генерал Филип Пол де Сегир: „Зар у тако великој земљи као што је ова може Русима недостајати простора за борбу?“

Тела погинулих војника Наполеонове Велике војске остављена на мосту преко реке Колоче после Бородинске битке 1812.

„Велика армија“ се налазила тако далеко од куће, а претрпела је ненадокнадиве губитке за које се на крају испоставило да су узалудни. Разочарање је помало почело да хвата и императора, и његове генерале, и обичне војнике. Па ипак, Французи су се надали да ће ову војну кампању крунисати тријумфом. После Бородина су наставили кретање у правцу Москве. Нису били свесни да иду у сигурну смрт.

М.М. Тучкова на Бородинском пољу. Парастос генералу А.А. Тучкову.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“