Странци понекад не праве разлику између руске заставе и застава појединих земаља Источне и Југоисточне Европе. То је због тога што су свуда исте боје – бела, плава и црвена, само у различитом редоследу (сем тога, заставе Србије, Хрватске, Словеније и Словачке поред разнобојних поља имају још и државни грб).
Те боје се често третирају као пансловенске. Оне на неки начин уједињују словенске државе као што је скандинавски крст заједнички за Финску, Исланд, Норвешку, Шведску и Данску.
Сматра се да је Први словенски конгрес 1848. године, на коме су ове боје званично усвојене, био важна прекретница у формирању идеологије панславизма у Европи. Историчари, међу којима је и Георгиј Вилинбахов, председник Хералдичког савета при председнику РФ, сматрају да су учесници конгреса изабрали руску бело-плаво-црвену заставу као основу за заставе ослободилачких покрета својих народа.
Пансловенска застава, предложена на Првом словенском конгресу 1848. године у Прагу.
Међутим, у том периоду је и сама Русија званично имала црно-жуто-белу заставу, а словенски народи су и пре овог епохалног конгреса користили бело-плаво-црвене тробојке (са једним или другим редоследом боја) као своје националне заставе.
Застава Русије
Legion MediaСтручњаци сматрају да се руска застава први пут појавила 1668. године (време владавине цара Алексеја Михајловича), када је на првом руском ратном броду под називом „Орао“ подигнут прототип данашње тробојке. Бело-плаво-црвена застава је коришћена и у време Петра Првог. Наиме, 1693. године је на јахти „Свети Петар“, која је имала дванаест топова, подигнута „застава цара московског“ украшена златним двоглавим орлом.
Петар I је 20. јануара 1705. године издао указ „О заставама на трговачким речним бродовима“, где је прописано да трговачки бродови морају користити такву тробојку. Тако су, захваљујући бродовима, ове боје у иностранству почеле да се асоцирају са Русијом. Император Александар III је 1885. године потврдио да је застава руских трговачких бродова бело-плаво-црвена.
Александр II и Насир ел Дин Шах Каџар на војној паради на Царичиној ливади (данас Марсово поље) 1873.
М. Зичи / Public DomainСа друге стране, 1709. године се на императорској застави Петра I појавила црно-жуто-бела комбинација, која је затим коришћена на свечаним државним церемонијама. Она је 1858. године (пола века касније) званично усвојена, а бело-плаво-црвена застава је и даље коришћена на трговачким бродовима. Тробојка на коју смо толико навикли озваничена је тек у време цара Николаја II, који је 1896. године укинуо императорску црно-жуто-белу заставу.
Бело-црвено-плава застава се доводи у везу са добом Првог српског устанка (1804-1813), а црвено-плаво-белу је званично увео кнез Милош Обреновић, вођа Другог српског устанка (1815-1817).
После признавања аутономије од стране Османлијског царства Кнежевина Србија је 1835. године донела Устав у коме је српска застава описана као платно са црвеном, белом и плавом бојом. Таква комбинација је изазвала критику због асоцијације са заставом Француске, па је исте године одлучено да се врати црвено-плаво-бела тробојка.
Исти редослед боја је по угледу на Србију користила и Кнежевина (касније Краљевина) Црна Гора.
Многи Срби сматрају да је њихова застава заправо преврнута руска застава, будући да је управо Русија имала кључну улогу у стицању независности српског народа.
Плаво-бело-црвена застава је враћена када је 1918. године основана Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. године Краљевина Југославија), и била је у употреби све до 2006. године, тј. у доба Савезне Федеративне Републике Југославије, Савезне Републике Југославије и Државне заједнице Србије и Црне Горе.
Па ипак, у поменутом периоду је коришћена и црвено-плаво-бела застава. Она је од 1947. године била симбол Србије у склопу Југославије, а затим је постала њен званични симбол у савремено доба.
У Хрватској се у народу често користе традиционалне боје црвена, бела и светлоплава. Оне су добиле званичан статус 1848. године када је генерал Јосип Јелачић проглашен за бана, тј. владара Далмације, Хрватске и Славоније. То је било у време револуције у Хрватској 1848-1849, у доба када је народна тробојка постала симбол националног идентитета. Касније су се у истом редоследу ове боје појавиле и на застави Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, а уједно су представљале заставу хрватске територије у склопу ширих државних ентитета током 20. века. Црвено-бело-плава тробојка је и данас симбол Хрватске.
Словеначка тробојка има потпуно исти редослед као руска (с тим што је код Словенаца плава боја нешто светлија). Она се појавила још у време Војводства Крањског, „претече“ савремене Словеначке државе у склопу Светог римског царства и касније Аустроугарске.
Поред тога, руски историчар Георгиј Вилинбахов истиче да је словеначка застава у садашњем облику усвојена 1848. године на Првом словенском конгресу као „копија“ руске заставе.
У Словачкој се бело-плаво-црвена тробојка појавила у време револуција које су 1848-1849. године избиле у многим европским државама. Тада су се Словаци побунили против мађарске круне. Званично је постала државни симбол 18. септембра 1848. године и коришћена је на територији Словачке, која је у 20. века била део различитих државних ентитета.
Сматра се да је плава боја (нешто светлија него на застави Руске Федерације) преузета са руске и хрватске заставе (Руси су доживљавани као покровитељи Словена, а Хрвати као братски народ и „комшије у склопу Мађарске“).
Чеси су од 12. века на грбу имали белу и црвену боју. Када је 1918. године формирана Чехословачка, са леве стране им додат плави троугао који представља Словачку. После поделе државе 1993. године Чешка је наследила ту тробојку, а Словачка је вратила заставу из 1848. године.
Боје бугарске заставе се не уклапају у пансловенску палету боја. Уместо плаве је историјска зелена. Па ипак, и Бугарска је у својој историји имала период када је на њеној територији коришћена застава црвене, беле и светлоплаве боје. У време руско-турског рата (1877-1878) руске монахиње Иверског манастира су бугарским устаницима поклониле Самарски барјак на коме је у средини био нашивен крст са иконом Пресвете Богородице Иверске.
Тај барјак је поштован као национална светиња и био је један од симбола бугарске армије. Био је то једини барјак у историји ове земље коме је додељен први бугарски орден „За храброст“. Устаници су га носили у борбама за Стару Загору, Нову Загору, Шипку и Шејново. Од 1946. године барјак се чува у Националном војноисторијском музеју Бугарске. Узгред, савремене заставе Самаре и Самарске области имају изглед управо тог Самарског барјака.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
