Како је Закон о зајму и најму помогао Црвеној армији да победи у Другом светском рату

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Преко 400.000 возила, скоро 19.000 авиона, око 20.000 тенкова, самоходних артиљеријских оруђа и оклопних транспортера, 90 теретних бродова, 105 противподморничких бродова, 1.900 парних локомотива и 11.000 вагона, 4,5 милиона тона намирница – све је то Совјетски Савез добио у оквиру америчког Закона о зајму и најму којим је регулисано пружање материјалне помоћи другим земљама у борби против нацистичке Немачке и њених савезника.

Конгрес САД је 11. марта 1941. године донео Закон о зајму и најму. Према том закону, уколико испоручена техника, оружје, опрема и материјали буду уништени у борбеним дејствима, прималац нема обавезу да их плати. Плаћа се само сачувана имовина која је после рата могла бити искоришћена у мирнодопске сврхе (као што су камиони, путнички аутомобили или, рецимо, нафтни деривати), док је војну технику требало вратити.

Велика Британија је била прва земља за коју је важио програм помоћи по Закону о зајму и најму. У априлу 1941. године додата је Кина, а о помоћи Совјетском Савезу стране су се договориле на првој Московској конференцији земаља антихитлеровске коалиције почетком октобра исте године. Касније је склопљен читав низ споразума којима је регулисана сарадња, између осталог и „Споразум о принципима узајамне помоћи у рату против агресије“ од 11. јуна 1942. године. Британци су и сами добијали помоћ од САД, али су касније такође учествовали у помоћи Совјетском Савезу придржавајући се истих принципа као и њихови амерички савезници.

Западну технику и материјале који су испоручивани изван програма регулисаног Законом о зајму и најму Совјетски Савез је плаћао одмах. Тако је 30. априла 1942. године у Баренцовом мору немачка подморница U-456 потопила британску крстарицу „Единбург“ са товаром од 5,5 тона совјетског злата којим је Москва платила испоручену опрему. Поред тога, постојала је и обратна помоћ. Москва је, наиме, испоручивала савезницима руду хрома и мангана, платину и грађевински дрвни материјал.

Америчке и британске испоруке Совјетском Савезу реализоване су у три главна правца: преко Тихог океана (ту је постојао ваздушни мост Аљаска – Сибир којим је пребачено око 8.000 авиона), преко Ирана који су совјетске и британске трупе окупирале у августу и септембру 1941. године, и преко Северног леденог океана. Овај последњи пут је био најкраћи, али и најопаснији, јер је био најближи немачким ратним бродовима и авионима.

У јулу 1942. године Црвена армија је имала 16% увозних тенкова (2.200 од укупно 13.500). На бескрајним совјетским пространствима против Немаца су се борили британски тенкови „Матилда“ II, МкIII „Валентин“, Мк IV (А22) „Черчил“, амерички М3 „Стјуарт“ и М3 „Ли“. Око 200 тенкова М4А2 „Шерман“ је учествовало у офанзиви на Берлин.

Лондон и Вашингтон су послали у СССР преко 13.000 ловачких авиона, међу њима П-40 „Томахавк“, П-63 Кингкобра, П-47 Тандерболт, Супермарин Спитфајер и Хокер Харикен, око 4.000 бомбардера Даглас А-20 (Даглас Бостон) и B-25 Мичел. Скоро сваки четврти ловац и бомбардер који су током рата пристигли у јединице совјетског ратног ваздухопловства био је енглеско-америчке производње. Легендарни ас Александар Покришкин је већину својих победа однео на америчком Бел P-39 Еракобра.

Крајње су важне биле испоруке намирница (за амерички свињски месни нарезак у конзерви совјетски грађани су у шали говорили да је то „Други фронт“), сировина, материјала и делова за војну индустрију: динамита, барута, ТНТ, експлозивних супстанци, толуена, детонатора, итд. „Американци су нам слали толико материјала без којих не бисмо могли да формирамо своје резерве, не бисмо могли да наставимо ратовање...“, тврдио је маршал Георгиј Жуков: „Нисмо имали експлозива, барута. Нисмо имали чиме да пунимо пушчане патроне... Зар бисмо могли брзо да организујемо производњу тенкова да није било америчке помоћи у челику?“

СССР је Американцима посебно био захвалан за испоруку возила: путничких аутомобила „Вилис“, а такође камиона „Студебакер“ и „Доџ“. Ти камиони су по техничким карактеристикама били „за три копља“ бољи од совјетских камиона ЗИС-5 и ГАЗ-АА које је Црвена армија највише користила. Увозна возила су 1944. године чинила 70% парка совјетских трупа и на њима се базирала њихова мобилност. „’Студебакер’ је, наравно, бољи“, сматрао је поручник 6. засебног гардијског минобацачког дивизиона Павел Гуревич: „Зисови су имали две осовине и гасили су се на лошем путу. А ’Студебакери’ су добри на сваком терену, имали су и предњу и задњу вучу, и веће маневарске могућности. ’Студебакери’ су посебно добродошли у мочварама Карелије“.

Све што је по Закону о зајму и најму послато у СССР из САД, Велике Британије и Канаде према проценама је било вредно 13.212 милијарди долара, али по условима овог програма није све то морало да се плати. Вашингтон је 1947. године испоставио Москви рачун на суму од 2,6 милијарди долара. Почели су преговори који су трајали годинама. Тек 1990. године стране су се договориле да до 2030. године Америци буде исплаћено 674 милиона долара. Русија је као правни наследник СССР-а измирила тај дуг 2006. године.