- Пријавите се на наш Телеграм канал
- Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
- Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
- Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
- Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи
Тридесетих година у Совјетском Савезу је дошло до убрзаног развоја далеколетне авијације. 1938. године посада коју су чиниле три младе жене намерачила се да обори још један рекорд. Међутим, пут ка слави су једва преживеле.
Далеколетни бомбардер „Родина“
Јавно власништво
Одмах након што је посада под вођством легендарног совјетског пилота Валерија Чкалова успешно извела први континуирани лет од СССР-а до САД преко Северног пола, совјетске жене пилоти тражиле су од Стаљина да им дозволи да поставе још један рекорд. Тражиле су дозволу да лете из Москве до САД преко Северног пола. Циљ је био да се постави међународни женски рекорд у најдужем лету.
Совјетско руководство је желело да искористи ову прилику и жене пилоти су добиле своју шансу. Међутим, задали су им другачију дестинацију. Уместо у САД женска посада је требало да одлети на Далеки исток Русије.
Тип авиона и састав посаде потврђени су у августу 1937. године. За летелицу је изабран совјетски далеколетни бомбардер са два мотора Тупољев АНТ-37 под именом „Родина“ (Отаџбина). Посаду су чиниле три младе жене.
Женска посада
Двадесетседмогодишња Валентина Гризодубова постављена је за заповедника летелице. Упркос својој младости, Гризодубова је била већ искусан пилот. Након што је 1936. године ступила у састав Црвене армије, поставила је неколико рекорда са малим моторним авионима. Што је још важније, такође је за собом имала један дуг лет. Када је било време за постављање новог светског рекорда, совјетске власти су се уздале у Гризодубову.
Јавно власништво
Тридесетогодишња Полина Осипенко изабрана је као копилот Гризодубове и други члан посаде. Осипенко је савладала бројне тешкоће како би доспела у авијацију. Одрасла је у сељачкој породици и није похађала редовну школу, па је једва знала да чита и пише. Једном је видела авион и одлучила да постане пилот. Пријавила се у ваздухопловну школу у насељу Кача у близини Севастопоља, али није положила пријемни испит.
Јавно власништво
Уместо да одустане, Осипенко се запослила као конобарица у кантини коју су често посећивали пилоти. После неког времена написала је писмо народном комесару одбране Клименту Ворошилову са молбом да јој дозволи да се школује са другим пилотима. Упркос малим шансама, ова молба јој је одобрена. Осипенко је примљена у војну авијациону школу у Качи коју је успешно завршила 1932. године. Када је чула да се припрема лет за обарање рекорда, Осипенко је пристала на позицију копилота надајући се да ће постати део совјетске историје.
Јавно власништво
Последња чланица посаде била је навигатор Марина Раскова. 27-годишња девојка научила је да лети када је радила као научно-технички сарадник у аеронавигационој лабораторији Ратне ваздухопловне академије „Жуковски“. Тајно је такође била у редовима НКВД-а, министарства унутрашњих послова у раним годинама Совјетског Савеза. Упркос примедбама од стране вође посаде, која је сумњала да је Раскова довољно квалификована за овај подухват, девојка је постављена за навигатора предстојећег лета и последњу чланицу посаде.
Проблеми при узлетању
На дан историјског лета проблеми су почели већ на писти на којој је далеколетни бомбардер са два мотора Тупољев АНТ-37 чекао чланице посаде.
Авион је био светлуцаво сребрне боје са црвеном звездом насликаном на доњој страни крила и трупу и крупним натписом: „Родина“. У авиону су се налазиле залихе хране за случај принудног слетања у ненасељеним пределима Далеког истока. Чланице посаде такође су поседовале оружје, муницију и сигнални пиштољ.
Јавно власништво
Авион је узлетео 24. септембра 1938. године у 8:16 ујутро са писте у близини Шчелкова у Московској области.
„Проблеми су почели готово одмах по полетању. После неких 150 километара авион је ушао у облаке и ми заправо нисмо виделе земљу све до слетања. Најнепријатнија и потпуно неочекивана ствар, међутим, било је то што је ускоро сва радио опрема – сви пријемници и предајници – отказала. Док је Полина Осипенко била врхунски пилот, Марина Раскова као навигатор није имала никакву специјалну обуку и провела је у ваздуху само 30 сати. Није знала ништа о летењу у екстремним условима, посебно ноћу“, касније је рекла Гризодубова.
Неки истраживачи сматрају да је посада квар на радио-опреми запазила пре полетања. Према овој непотврђеној теорији, Гризодубова је наредила полетање не пријавивши проблем, јер је чула да постоји могућност да мисија буде отказана.
У сваком случају, посада је морала да лети према одредишту у мраку. „Највише сам се плашила да нам се не догоди да превише скренемо надесно и пређемо границу [са Кином]. Онда ништа не би могло да нас спасе“, рекла је касније заповедник лета.
Принудно слетање
Евгений Леонов/Sputnik
Упркос свему посада је успела да остане на правом курсу. Облаци су се рашчистили, хоризонт се расветлио и жене су угледале Тугурски залив у Охотском мору. Крајња дестинација лета је достигнута, али постојао је један проблем: светиљка за гориво на инструмент табли је трептала, показујући да им је преостало горива за само 30 минута лета.
Зато се заповедница лета одлучила за принудно слетање у пространим мочварама. Гризодубова је наредила Расковој да искочи са падобраном, јер се плашила да она има мале шансе да преживи слетање због положаја у кабини приликом удара о земљу.
Гризодубова је касније описала слетање: „Мотори су отказали, сви системи су пали – а ми смо планирале слетање. Јасно сам видела да ћемо се спустити у мочвару. Снажно сам се ухватила левом руком са стране и чекала ударац о тло. Безбедно смо слетеле. Ниједан прозор се није разбио. Пале смо на нестабилно, мочварно тло. Владала је мртва тишина. Погледала сам на сат: 10:45 по московском времену, 25. септембар.“
Потрага и спасавање
Иван Шагин/Sputnik
Потрага и мисија спасавања почели су чим је истекло време предвиђено за лет. Више авиона и стотине локалних трагача кренули су у акцију. Потрага је обухватила пространу област између луке Ајан у Охотском мору и Хабаровска.
Авион је пронађен деветог дана потраге.
Пилот који је први угледао авион овако је описао тај тренутак:
„Добро сам познавао Далеки исток. Тамо сам летео много пута. Стрма западна обала реке Амур покривена је непроходним мочварама. Област око реке Амгун је мочварна, али згоднија за слетање, јер има мање воде. Зато сам пажљиво прегледао ове терене. После два сата потраге, приметио сам тачку која је мењала облик. Спустио сам се са 700 на 50 метара висине. Испоставило се да је ова тачка двомоторни авион. У близини две особе су махале развијеним падобраном трудећи се да привуку моју пажњу. Нисам био сигуран да сам пронашао 'Родину', јер је њена посада имала три члана. А нисам могао ни да видим име авиона. Спустио сам се ниско, али и даље нисам могао ништа да разаберем. Касније сам сазнао да се натпис налазио на доњој страни крила и са стране трупа, па се није могао опазити из ваздуха.“
Марина Раскова, која је искочила са падобраном, пронађена је дан касније, након што је десет дана лутала кроз мочвару. Притом је са собом имала само две табле чоколаде у џепу.
Иван Шагин/Sputnik
Касније се испоставило да је летелица остала читава упркос принудном слетању. 2. новембра 1938. године Гризодубова, Осипенко и Раскова су постале прве жене којима је додељено звање Хероја Совјетског Савеза, највише одликовање у СССР-у.