Павел Миљуков
Public domain (Color by Klimbim)Павел Миљуков потиче из старе племићке породице. Рођен је 1859. године у Москви у породици архитекте. Још пре него што је завршио гимназију 18-годишњи Миљуков прати догађања на Балкану, где су 70-их година XIX века избиле побуне против Турака. Ови догађаји су тако дубоко утицали на младог Миљукова да се после завршене гимназије пријављује у добровољачки санитарни одред, који је требало да оде у Бугарску. Али том приликом Миљукову није било суђено да стигне на Балкан. Одред је упућен на друго поприште ратних дејстава, на Јужни Кавказ.
По повратку из рата Миљуков се уписује на историјско-филолошки факултет Московског универзитета. Од 1886. године Миљуков је приват-доцент на универзитету који је завршио, држи предавања у разним образовним установама и разним градовима. На једном таквом предавању у Нижњем Новгороду предавач је критички оценио аутократску власт, што је изазвало његово уклањање са предавачке позиције. После кратког прогонства у Рјазањ он се по први пут директно упознаје са Балканом. Мада није у Бугарску доспео за време руско-турског рата, он тамо стиже 1897. године на позив министра народне просвете у тој земљи Константина Величкова – како би одржао курс предавања у Софијској високој школи. Истина, већ годину дана касније, на инсистирање руских дипломата, у Бугарској му је ускраћена предавачка делатност.
Поново се балканска (овога пута југословенска) тема у Миљуковљевом животу појављује сасвим неочекивано. 1903. године он са успехом у САД држи предавања о Русији, а Американци од њега траже да исти такав курс одржи о Јужним Словенима. Како би допунио своја знања о словенским народима са југа Европе, Миљуков на лето 1904. године први пут одлази на Западни Балкан.
На почетку свог путовања је одлучио да, како се каже, повеже лепо и корисно, и заједно са породицом одлази у Опатију, која је и међу Русима већ била популарно место за одмор на мору. После шетњи по парку и по обали пар Миљукових тамо разговара са „интелигентним старцима“ из Русије који су били њихови суседи у хотелу.
У Истри и Далмацији, које су тада биле део Аустроугарске, Миљуковљеву пажњу не привлаче само локалне знаменитости – као, на пример, пулски амфитеатар који га је одушевио – него и раст националног словенског покрета у овим земљама у којима је још био јак италијански културни утицај.
„Словени су овде, у Истри, прикупљали оскудна средства за издржавање библиотека у којима би могли да читају локалне националне новине и тајно разговарају са поузданим људима о политици“, присећао се касније Миљуков.
Затим је кренуо јадранским морем дуж далматинске обале, посећујући успут градове као што су Задар, Шибеник, Трогир, који су на њега оставили исти утисак „италијанске фасаде“ под којом се крије словенска већина у овим градовима.
Утисак на њега оставио је и Сплит са својим дворцем римског императора Диоклецијана и, наравно, „обавезни центар окупљања туриста свих нација“ – како је Миљуков описао Дубровник. Описујући његове архитектонске и природне лепоте, он није заборавио да спомене да је у своје време овај град био не само центар процвата културе и уметности, него и самостална република, која је била у стању да себе заштити од Млечана под чијом влашћу су се у то доба налазили други градови Далмације.
После уживања у „лепотама Которског залива“ Миљуков, најзад, окончава свој приморски пут и наставља путовање по југословенским земљама у североисточном правцу, залазећи у предео независне Црногорске кнежевине. Прошавши „пусто царство западне Црне Горе“, укључујући и чувену планину Ловћен, путник се нашао у „најширој улици малог села под звучним називом – Цетиње“. У свом опису Црне Горе Миљуков је потпуно немилосрдан. Кнежевски двор на Цетињу, који у почетку није ни приметио, пореди са осредњом спахијском кућом, министарства са тезгама, и отворено исмева назив главног хотела црногорске престонице – Хотел „Гранд“. Миљуков се није похвално изразио ни о политичком систему Црне Горе, ни о кнезу Николи I Петровићу Његошу, који је, према његовим речима, држао у свом пуном власништву не само хотел „Гранд“, него и читаву Црну Гору.
Затим је отишао у Босну и Херцеговину, која се дуго налазила под османском влашћу, али је од 1878. била под окупацијом Аустроугарске. У својим сећањима Миљуков је посебно истицао да су аустријске окупационе власти много строже кажњавале изражавање националних осећања Срба који су живели у тим крајевима него што су то чиниле Османлије у своје доба. Током путовања по Босни веома га је занимао српски национални покрет који је тада био у порасту, са чијим појединим представницима је Миљуков имао прилике да лично разговара, као и са представницима аустријских власти који су га радо снабдевали материјалима о управљању овим делом земље.
Након што је блиско упознао све стране живота у Босни и Херцеговини, Миљуков је отишао у Загреб, будућу престоницу независне Хрватске, а у то доба главни град Краљевине Хрватска и Славонија у саставу Аустроугарске. Током путовања возом од Сарајева до Загреба имао је занимљив разговор са сапутницом после којег је Миљуков непосредно могао да доживи дубину међуетничких сукоба у региону.
„Питао сам је на свом српском: 'Да ли сте Ви Српкиња?' На лицу јој се за мене неочекивано одразило крајње негодовање. 'Каква Српкиња? Ја сам Хрватица!' 'Али то је једно те исто' – одговорио сам ја – 'и ваш језик је скоро исти'. 'Уопште није тако: ми смо два различита народа!' Већ сам схватио у чему је ствар, али сам наставио да запиткујем: 'Како различити? У чему видите разлику?' Моја саговорница се мало збунила, али брзо је пронашла жељени одговор: 'Ми смо високи и плавокоси, а они ниски и црномањасти'.“
Описујући ову епизоду у својим сећањима много година касније, Миљуков је тај аргумент назвао „хитлеровским“. Али и онда је приговорио сапутници, указујући јој на то да су Хрвати и Срби „један југословенски народ“ и да раздор међу њих уноси искључиво католичко свештенство. „Колико је зла начинила и наставља да чини ова успут споменута, али не случајна тема!“ – закључује он.
Сам Загреб, крајња дестинација Миљуковљевог југословенског путовања оставио је на њега изузетно пријатан утисак. Он се одушевљава политичким системом тадашње Хрватске са њеним бројним партијама и развијеним јавним животом. У то време Миљуков је стекао утисак да ће управо на том месту националне и политичке противречности моћи да се реше „на цивилизован начин“ (што се, нажалост, није потврдило). Миљуков признаје и вредност културног живота Загреба и Хрватске, истичући „духовну префињеност“ хрватске културе, „којој су на Дунаву још дуго морали да се уче“. После посете Загребу Миљуков се преко Беча враћа у Русију, захваћену предреволуционарним расположењем...
Исте 1904. године Миљуков поново одлази у Чикаго, где држи предавања о Јужним Словенима заснована на описаном путовању. Али прва руска револуција која је почела у јануару 1905. године приморала га је да прекине курс предавања и врати се у Русију. Након тога Павел Миљуков постаје лидер Уставотворно-демократске партије и посланик Државне думе, једна од централних фигура политичког живота Русије почетком прошлог века.
Морао је да прође кроз бројне тешке животне фазе, али балканске земље су биле један од сталних предмета Миљуковљевог интересовања у значајном делу његовог живота. У сећањима која је написао почетком 40-их он је толико детаљно и са таквим жаром описао своје балканско путовање да нема сумње да су утисци из овог региона оставили дубок траг у животу руског политичког делатника из друге половине прошлог века.
Чланак је преузет са сајта Balkanist.ru
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
