После тешког пораза код Москве крајем 1941. године Немци су били принуђени да преиспитају принципе ратовања против СССР-а. Више није могло бити ни говора о истовременој офанзиви дуж читавог совјетско-немачког фронта, како је то функционисало на почетку операције „Барбароса“. Требало је изабрати један приоритетни правац напада и избор је пао на југ.
Према плану „Плаво“ који је Хитлер дефинисао 5. априла 1942. године Вермахт је са територије источне Украјине требало да се пробије до најбогатијих совјетских налазишта нафте на Кавказу (одакле је потицало преко 70% нафте произведене у СССР-у). Њихово освајања би омогућило да се Црвена армија буквално стопира и у потпуности би покрило потребе немачке индустрије, која је у то доба већ почела да доживљава дефицит ове сировине.
Поход на нафту није се могао остварити без поузданог постављања крила фронта. Немачке снаге су морале да изађу на реке Дон и Волгу, где су могле да формирају снажну одбрану. Стаљинград је требало у овом одбрамбеном систему да одигра кључну улогу. Осим тога, освајање овог великог индустријског центра и саобраћајног чворишта омогућило би да се Кавказ потпуно одсече од централних рејона СССР-а.
Совјетско руководство није поседовало информације о томе где и када ће Немци извести следећи напад. „Јосиф Стаљин је разматрао различите варијанте дејстава непријатеља, али је сматрао да ће у сваком случају циљ операција Вермахта и општи правац њихове офанзиве бити Москва“, тврдио је генерал Семјон Штеменко из Оперативне управе Генералштаба. Немачка обавештајна служба на сваки начин је поткрепљивала ово уверење и чак успешно извела операцију „Кремљ“ којом је дезинформисала руководство СССР-а поводом предстојећег напада.
Ситуација на јужном крилу совјетско-немачког фронта за Црвену армију се значајно закомпликовала после неуспелог покушаја совјетских снага да ослободе Харков у мају 1942. године. Совјетска војска је притом претрпела велике губитке од 270 хиљада мртвих, рањених и заробљених. Ипак, врховна команда у Москви и даље се није одлучивала да пребаци велике резерве са Западног фронта на југ. Своју одлуку она није променила чак ни када су 19. јуна снаге ПВО на линији фронта обориле авион начелника оперативног одељења немачке 23. тенковске дивизије мајора Јоахима Рајхела и када је у руке совјетске војске доспео део плана „Плаво“.
На крају је 28. јуна после масивних ваздушних и артиљеријских припрема немачка „армијска група Вајхса“ неочекивано за совјетске снаге ударила на простор између две армије Брјанског фронта и, пробивши њихову одбрану, упутила се према Старом Осколу и Вороњежу. Два дана касније 6. армија генерала Фридриха Паулуса успешно је пробила положаје Југозападног фронта. „Офанзива се развија сасвим задовољавајуће“, истакао је у дневнику начелник Генералштаба Копнених снага Немачке Франц Халдер: „Непријатељске снаге на фронту су бројчано слабе, али на појединим деловима добро распоређене по дубини“.
Услед неочекиваног напада Вермахта делимично је изгубљена контрола војске над неколико совјетских фронтова, прекинута је веза са низом војних формација. Убрзано пребацивање резерви на југ које је предузела совјетска команда спроведено је са закашњењем, што је онемогућило да се на Немце изведе снажан контранапад. Тенковски корпуси који су пристизали у рејоне борбених дејстава ступали су у борбу појединачно и несинхронизовано. Неефикасност ових дејстава довела је до тога да је у једном тренутку маршал Семјон Тимошенко био принуђен да им изда наређење да „престану да мељу своје тенкове хрлећи фронтално на снажно утврђене непријатељске положаје“.
До 6. јула Немци су већ освојили већи део Вороњежа. Битке за град захтевале су од њих много више времена и снаге него што су очекивали. Упоран отпор бранитеља спречио је 48. тенковски корпус да на време крене ка југу и учествује у опсади совјетских снага у повлачењу. Зато непријатељ није у потпуности освојио Вороњеж, а Црвена армија је на овом месту предузимала нападе током читаве Стаљинградске битке.
Две групе армија Вермахта напредовале су према Кавказу и Стаљинграду, брзо преваљујући на стотине километара и изолујући на десетине хиљада совјетских војника од главнице њихових снага. Немачки „блицкриг“ који је на југу Совјетског Савеза поново заживео шокирао је руководство земље. На крају је 28. јула 1942. године Стаљин потписао наређење бр. 227 „О мерама јачања дисциплине и реда у Црвеној армији и забрани самовољног напуштања борбених положаја“, које је познато као наређење „Ни корак назад“. Према њему, било је предвиђено да се у војсци формирају казнене јединице за оне које крше војничку дисциплину, као и да се поставе „блокадни“ одреди „у непосредној позадини непоузданих дивизија“.
Водећи тешке одбрамбене борбе, совјетска војска се повлачила ка реци Дон, која је била врло близу Стаљинграда. „Борци и команданти су херојски рашчишћавали пут ка истоку, уз тежак недостатак хлеба и муниције“, присећао се командант 28. армије генерал Дмитриј Рјабишев. „У непрекидним вишедневним борбама против надмоћних снага пешадије, тенкова и авијације јединице армије су претрпеле веома велике губитке. До обале Дона стигле су сасвим изнурене“.
Током борби у рејону велике и мале окуке Дона у јулу и августу 1942. године 6. армија Паулуса и 4. тенковска армија Хермана Хота савладале су жесток отпор совјетских снага и упутиле се ка Волги. Почетком септембра, измучена сталним контранападима Црвене армије, моћна немачка формација је, мада са знатно ослабљеним жаром, ступила у крваве уличне борбе у Стаљинграду, током којих су за сваки освојени метар Немци морали да плате високу цену. Почела је кључна фаза најважније битке у Другом светском рату.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
