Како су изгледали први женски часописи у СССР-у

Russia Beyond (Степан Лутовинин / Архив семьи Левченко-Лутовининых / Russia in photo / Archive photo)
После револуције појавили су се часописи за индустријске раднице, жене са села, политичарке. У њима су објављивали најугледнији партијски радници, а многе је водила лично Надежда Крупска, совјетска прва дама. О чему су писали часописи за совјетске жене?
  • Пријавите се на наш Телеграм канал
  • Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
  • Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
  • Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
  • Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

Женски часописи излазили су и у царској Русији, али су били пре свега практични, писали о моди, доносили вести из високог друштва, бавили се ручним радовима и вођењем домаћинства, објављивали књижевне новитете, док су важна друштвена питања тек лако дотицали. Ови часописи су били доступни и читали се у врло уском кругу образованих жена. После пада монархије све се променило.

После револуције 1917. године бољшевици су прокламовали као свој задатак описмењавање широких народних маса и покренули средства масовне комуникације која су била под контролом партије и испуњавала пропагандне задатке. Издат је и посебан декрет о „неопходности појачавања партијског руководства женском штампом“, бољшевици су се ослободили часописа са саветима за домаћице. Циљ нове штампе био је да „ангажује раднице и жене на селу у борби за комунизам и совјетску изградњу“. За бољшевике било је важно да жена постане равноправни члан друштва и радни елемент.

Већина часописа била је под надзором супруге вође револуције Надежеде Крупске која је била на челу политичко-просветног комитета при Министарству просвете и задужена за целокупан агитационо-пропагандни рад. У часописима су текстове објављивале истакнуте револуционарке попут Инес Арманд или Александре Колонтај, Лењинове сестре Ане Уљанове Јелизарове, политичари, међу којима су били и први народни комесар за просвету Анатолиј Луначарски и Лењинов секретар и уредник „Правде“ Владимир Бонч Брујевич.

Ово су само неки од часописа који су били намењени женама.

„Коммунистка“ 

Децембар 1920.

„Комунисткиња“ је био политички часопис и штампано издање партијског Одељења за рад међу женама. Излазио је у релативно малом тиражу од двадесет до тридесет хиљада примерака од 1920. до 1930. године, док Стаљин није укинуо Одељење за рад међу женама.

Јануар 1928.

Задатак часописа било је политичко васпитање жена чланица партије. Писао је о томе како организовати пропагандни рад, постати руководилац и припремати нове партијске кадрове. Историчар новинарства Јелена Коломијцева наводи примере рубрика попут „Питања организације“, „Питања пропаганде“, „Питања комунистичког васпитања“, као и наслове типа „Појачање раста Лењинове партије“, „Обука атеистичког кадра“, „Одлучније кандидовање за рад на руководећим местима“.

Март 1929.

У „Комунисткињи“ је разрађен и општи систем женске штампе и дефинисан њен циљ (комунистичко васпитање жена), као и публика, жене са села, раднице и женски „партијски актив“, сегменти који су захтевали посебне публикације. „Комунисткиња“ је давала и савете за уређивање таквих часописа и позивала дописнице међу радницама и женама са села да пишу чланке.

Донета је одлука о покретању посебних издања часописа у регионима, појавило се мноштво клонова, попут „Црвене Сибирке“ „Раднице Северног Кавзака“ и других.

„Работница“

Мај 1923.

Још 1914. године ради „заштите интереса женског радничког покрета“ Владимир Лењин је покренуо излажење првог пролетерског часописа за жене „Работница“, („Радница“). Часопис је затворила полиција, али је после револуције обновљен. Писао је о важности „испуњења Иљичевих завета“ и комунистичком васпитању. Али, главне теме биле су везане за питања рада.

Фебруар 1927.

Часопис је читалачку публику упознавао са хероинама производње и занимањима којима би могле да се баве жене (рецимо, један од бројева саветовао је женама да се оријентишу на професију бравара која не захтева велику физичку снагу). Постојали су и савети о удобној одећи за рад, избегавању штетних високих потпетица и друге теме.

Најважнија тема часописа била је револуција у свакодневном животу. Жена је морала да се ослободи мушког и породичног „ропства“ и постане пуноправни градитељ комунистичког друштва и „величанственог новог живота“.

Децембар 1935. и 1936.

„Умни развој коче ситне бриге, лонци, тесто, прљаве кофе и сличне гадости. Када би све то одбациле жене би брзо направиле корак напред, осетиле би се потпуно слободно и срећно“, писала је Надежда Крупска у „Радници“ 1925. године.

Часопис је 1917. године излазио у тиражу од 425 хиљада примерака, док је деведетих година прошлог века достигао 23 милиона.

Август 1956.

Један је од малобројних таквих часописа који и данас излази.

„Крестјанка“

Март 1929.

Часопис „Сељанка“ излазио је од 1922. до 2015. године и то у милионским тиражима (рецимо 1989. године у 21 милион примерака). Његов задатак била је „агитација међу женама на селу, пропаганда комунистичких идеја, усађивање знања потребних у свакодневном животу и раду“.
Часопис је писао о томе како водити домаћинство и сеоско газдинство, како одгајати децу, као и о томе како живе жене на селу у другим местима, али и како олакшати живот радног човека. Бавио се и тиме колико је важно повећати количину хлеба и како то извести.

Април 1935.

У „Крестјанки“ су објављиване и приповетке о женама, а за часопис су писали најбољи совјетски писци од Максима Горког до Александра Твардовског. Постојала је и „Весела страница“ која је у некој врсти литерарне форме исмевала стара начела и оне који су нарушавали нови поредак.

„Батрачка“

Октобар 1929.

После Лењинове смрти, у периоду од 1925. до 1929. године излазио је часопис „Батрачка“ унеколико налик на „Крестјанку“. Ширен је међу пољопривредним и шумарским радницама. Из године у годину растао је број претплатника и тираж је са десет повећан на четрдесет хиљада примерака.

Мај 1928.

Часопис је излазио у ограниченом периоду, зато што је сам термин „батрак“ односно најамни радник, постојао само у првим годинама СССР-а и у време нове економске политике (НЕП).

Март 1928.

У „Батрачки“ су објављивани чланци на тему женског рада и улоге жене у друштву у којима се говорило да жена пре свега треба да служи интересима пролетаријата и комунизма, а не породице.

Илустрација „Уговор о раду“, 1925.

У часопису је било текстова са саветима о одгајању деце, основама хигијене и спречавању болести које се преносе полним путем. Часопис је био намењен полуписменим радницама на селу па им је стога предочавано шта је то сифилис и како су јака алкохолна пића домаће производње штетна.

Свако, па и делимично копирање материјала Russia Beyond без писмене дозволе и линка на оригинални текст објављен на веб-сајту Russia Beyond третира се као грубо кршење закона о ауторским правима Руске Федерације. Russia Beyond и медијски холдинг RT задржавају право реаговања на сличне противправне радње и покретања судског поступка.

Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“