Приватна кућа, послуга и привилегије: Како је после рата у СССР-у живео фелдмаршал Вермахта Паулус?

„Паулусе! Стиди се што дишеш немачки вазудух!... Ти си такав нитков да ни пас од тебе не би узео комад хлеба“, ово је цитат из само једног од неколико десетина анонимних писама која су на име Фридриха Паулуса стигла из разних крајева Немачке за време Нирнбершког процеса. Паулус је на суду био сведок совјетских тужилаца. Совјетске власти му нису дозволиле да остане у Немачкој, плашећи се, између осталог за његов живот.

У пролеће 1946. године фелдмаршал се вратио из Нирнберга у СССР. Од тог тренутка није се сматрао ратним заробљеником, већ гостом совјетске владе.

По повратку смештен је у кући за одмор МУП-а у подмосковском месту Томилино. Имао је личног лекара, кувара, ордонанса Ервина Шултеа и ађутанта Вилхелма Адама. Заједно са њим живели су генерали Валтер фон Зејдлиц-Курцбах, Винсенц Милер и Валтер Шрајбер који су такође заробљени у Стаљинградској бици.

Бивши фелдмаршал живео је у далеко бољим условима од бројних житеља СССР-а. Имао је на располагању дрвену кућу, своју послугу, као и могућност да оде у Москву на изложбу или концерт. Међутим, Паулусу је недостајао контакт са породицом.

Писмо супрузи Jeлени Констанци успео је да напише практично тек три године после завршетка рата, 20. априла 1946. године. Десетог јуна добио је одговор у коме она пише да је сазнала да више није у заробљеништву и да јој је драго што се према њему лепо односе. И да чека његов повратак. Написала је још „ако желиш спремна сам да пођем с тобом на крај света“.

Јелена Констанца умрла је 1949. године, заправо и не видевши се са супругом. Паулусу је после суђења понуђен сусрет са супругом, међутим он је то децидирано одбио, „како никоме не би пало на памет да је сусрет награда за његово сведочење пред Међународним трибуналом“.

Лечење на Криму

У пролеће 1947. године Паулусово здравствено стање се погоршало. Осмог јула министар унутрашњих послова СССР-а Сергеј Круглов обавестио је министра спољних послова Вјачеслава Молотова да се „туберкулоза код Паулуса погоршала“, и да „лекарска комисија препоручује лечење на Криму“. Круглов је тражио дозволу да Пaулуса пребаци на месец и по до два у припремљени објекат на јужној обали Крима на подручју „Горње Ореанде“. Молотов је одобрио и одговорио да то треба „средити“. Заједно са Паулусом на Крим су отпутовали Милер и Шрајбер.

Паулусово лечење држано је у тајности. Дневно је добијао 26 рубаља, што је уз плаћен боравак и храну, била добра накнада за одмор. Поређења ради, килограм белог хлеба коштао је 5,5 рубаља, десет јаја 12 рубаља, а просечна месечна плата износила је између 500 и 600 рубаља.

Бивши немачки официр почео је на Криму да се осећа далеко боље. После две недеље проведене на црноморској обали упутио је писмо захвалности сараднику Оперативне управе Главне управе за питања ратних заробљеника и интернираних (ГУПВИ) потпуковнику Георгадзеу у коме је писао да му свакодневно купање погодује, и да се нада да ће боравак на Криму имати ефекта. Писмо је потписао речима „Пун захвалности, Вама одан Фр. Паулус“.

Паулусове активности у СССР-у

У лето 1946. године код Паулуса је дошао представник ГУПВИ-ја Фјодор Парпаров да му понуди да припреми пројекат нове организације Демократског савеза немачких војних заробљеника у СССР-у, на чијем би челу био Паулус. Он је пажљиво урадио посао, детаљно изложивши главне принципе у складу са којима би био формиран Покрет Социјалистичке јединствене партије Намачке. Међутим, посао није урађен у складу са замислима совјетске власти. Паулус је редиговао свој пројекат, али на крају организација није ни основана.

У Подмосковском Томилину Паулус је почео да се бави научним радом. Од Војно-историјске управе Генералштаба Оружаних снага СССР-а он и Зајдлиц добили су задатак да независно један од другог напишу своја сећања на ток борбених дејстава код Стаљинграда. У јесен 1947. године бивши фелдмаршал Вермахта био је саветник екипе која је радила на филму у два дела „Стаљинградска битка“. Филм је премијерно приказан 1949. године.

Неколико Паулусових рукописа нису привукли никакву пажњу научних кругова како у Русији, тако и у Немачкој. Он је начинио критичку анализу брошуре генерал-пуковника Франца Халдера „Хитлер као војсковођа“, објављене у Минхену 1949. године. Аутор је настојао да Хитлера прикаже као јединог виновника немачког пораза. Како се наводи у мајском броју Војно-историјског часописа за 1962. годину „Паулус није дао детаљну анализу Халдерове брошуре, већ се фокусирао на побијање кључних легенди које је аутор изнео, као и на критику једностраног метода истраживања у коме су игнорисане кључне стране рата“.

Паулус је одбацио Халдерову идеју да је за пораз Немачке крив искључиво фирер. „Кључна ствар која је спречила Немачку да оствари победу у рату, а коју је Халдер ингорисао била је „моћ Совјетског Савеза у најширем смислу речи, демонстрирана током рата“.

У анализи која је такође била објављена у истом броју часописа Паулус је писао да „Хитлер није био револуционарни диктатор“ како га је Халдер представио, него „брутални извршилац воље немачких и међународних привредних и финансијских господара, чије интересе је немилосрдно бранио“.

Паулусова репатријација

Бивши фелдмаршал више пута је молио совјетску власт да размотри могућност његовог повратак у Немачку, међутим одговора није било.

Паулусу је било јасно да његова судбина зависи од Стаљина, па је 18. октобра 1948. године поводом 70. рођендана „господина генералисимуса“ заједно са генерал-лајтнантом Рудолфом Бамлером написао честитку. „Наш пут од Стаљинграда до ове честитке није био нимало лак“, констатовали су бивши немачки војни команданти. „Упали смо у СССР, као непријатељи, у слепом подаништву“, навели су они, упутивши Стаљину „искрене честитке као великодушном пријатељу немачког народа“.

Треба рећи да је Паулус писмо потписао као „генерал-фелдмаршал бивше немачке армије“, а не „бивши генерал-фелдмаршал“. Рудолф Бамлер потписао се као „Ролф Бамлер, генерал-лајтнант бивше немачке армије“.

Бамлер је враћен у НДР 1950. године. Паулус је могао да се врати тек после Стаљинове смрти, у јесен 1953. године под условом да живи у Источној Немачкој. 24. октобра он је заувек напустио главни град СССР-а у спаваћим колим брзог воза бр. 3 Москва-Берлин. Пред одлазак фелдмаршал је написао изјаву совјетској влади и на крају нагласио да не жели да напусти Совјетски Савез а да совјетским грађанима не каже да је својевремено дошао у СССР као непријатељ, а да га сада напушта као пријатељ.

Живот под контролом Штазија

По доласку у Немачку Паулус се преселио у Дрезден. У викенд насељу града Вејсер Хирш (Бели јелен) добио је двоспратну вилу са окућницом и послугом. Нешто слично у Источној Немачкој могла је да ужива само партијска елита.

Сви који су радили у вили били су сарадници и доушници Министарства државне безбедности, Штазија. По речима Торстена Дитриха, Паулусовог биографа, возач бившег фелдмаршала увек је био ту и о свему извештавао Штази. И не само он, чак су и комшије јављале о свему што се догађало у вили, будући да је и њих врбовало Министарство безбедности. У кући су свуда били постављени прислушни апарати, тако да Фридрих Паулус није могао ништа да прозбори и уради, а да то не буде регистровано. У Штазијевим извештајима вила се водила као „објекат тераса“.

Паулусу је додељен аутомобил и ађутант, а имао је и право да носи оружје. Омиљена активност била му је расклапање и чишћење пиштоља. Постоји легенда да је то чинио толико често да је један од агената изразио сумњу да Паулус хоће да се убије. Из централе Штазија стигао је одговор. „Ако се није убио у Стаљинграду зашто би то сада учинио?“

Паулус је у Дрездену држао реферате о бици на Волги у Вишој официрској школи. Како у књизи „Катастрофа на Волги. Мемоари ађутанта Ф. Паулуса“ пише њен аутор Вилхелм Адам који је још у СССР-у служио код Паулуса, овај је за потребе реферата „по сећању, као и на основу бележака разговора са генералима и официрима немачког генералштаба направио шематске карте“.

На Паулусову иницијативу 29. јануара 1955. године дошло је до сусрета бивших немачких официра из НДР и СРН. Како је сведочио Адамс, уз звуке немачког војног посмртног марша Der gute Kamerad познатог и по првим стиховима под називом „Имао сам пријатеља“ одавана је пошта палима. Паулусов говор на том састанку оставио је снажан утисак на присутне. Планирао је да напише историју Стаљинградске битке, али због лошег здравља није стигао.

Фридрих Паулус, генерал-фелдмаршал бившег Вермахта, умро је првог фебруара 1957. године, уочи 14. годишњице капитулације његове војске.

Паулусово тело је кремирано. Урна са прахом сахрањена је на гробљу у Баден-Бадену у западној Немачкој поред његове супруге.

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи