Петар Велики је волео своју државу више него рођеног сина. За разлику од Ивана Грозног, чије учешће у смрти свога наследника није доказано, цар Петар је лично издавао наређења да се његов син, царевић Алексеј, подвргне мучењу због велеиздаје и покушаја да побегне у Европу. Алексеј је вероватно и умро на тим мукама. „За моје отачаство и народ нисам жалио свој живот, и не жалим га, па како онда да се сажалим на тебе, недоличног“, написао је Петар царевићу.
Цар је био толико потресен синовљевом издајом да је 1722, неколико година након Алексејеве смрти, издао фамозни закон о наслеђивању престола. Њиме је укинут древни обичај да се власт преноси по мушкој линији и прописано је да монарх именује наследника по своме избору. Али када је умирао, Петар није стигао да именује сопственог наследника.
Портрет Катарине I
Жан Марк НатјеНаводно је император Петар на самрти написао или изговорио: „Дајте све...“ и није завршио реченицу. Нису сачувани никакви веродостојни докази да је то заиста било тако. После Петрове смрти једини наследник по мушкој линији био је његов унук и имењак, Петар Алексејевич, будући Петар II.
Петар Велики је још 1724. године крунисао своју супругу Катарину као руску императорку. Али она не само да није водила порекло из рода Романових него је, штавише, потицала из народа. Па ипак, на Катарининој страни су били Александар Меншиков, Петрова десна рука, и Андреј Остерман, шеф руске дипломатије. Катарина је била неутешна после мужевљеве смрти и фактички није учествовала у одлучивању о даљем сопственом статусу.
У ноћи уочи 28. јануара 1925. године император је био у предсмртној агонији када је Александар Меншиков сазвао специјалан састанак у коме су учествовали сви важни великодостојници у империји. Водио се оштар спор између Катарининих присталица и представника старе аристократије који су били на страни Петра II. Усред расправе у салу су упали императорски гардисти Преображенског и Семјоновског пука. Они су били на страни актуелне власти коју је представљао Меншиков. Гарда је захтевала да се на престо устоличи императорка Катарина Алексејевна.
Са присталицама Петра II је постигнут компромис да он буде следећи на реду за устоличење, што је касније и записано у завештању Катарине I. Она је непрестано туговала за мужем и умрла је 1727. године. Тада није дошло до дворског преврата – трон је наследио Петар II.
Ана Ивановна
Луј КаравакНи Петар II није дуго владао. Умро је у јануару 1730. године од богиња. Није оставио тестамент нити је објавио ко ће му бити наследник. Његовом смрћу је прекинута мушка линија у роду Романових. Остала су само два потомка првог императора: унук Петар III Фјодорович, син његове ћерке Ане Петровне и Карла Фридриха, војводе од Шлезвиг-Холштајн-Готорпа, и ћерка Јелисавета Петровна.
Међутим, чланови Врховног тајног савета који је тада управљао Русијом, тј. кнезови Голицини и Долгорукови, као представници старе московске аристократије истакли су свога кандидата. Са аристократског гледишта Јелисавета Петровна (1709-1762) је рођена ван законитог брака њених родитеља, а принц Петар III Фјодорович је био протестант. Због тога су одлучили да на престо доведу наследнике Ивана V Алексејевича, брата и сувладара Петра Великог, тј. његову ћерку Ану Ивановну, која је 1710. године удата за курландског војводу Фридриха Вилхелма и после његове смрти је била регент курландског војводства.
Ана је позвана на руски трон под условом да потпише „Кондиције“, тј. документ који су саставили чланови Врховног тајног савета. Према тим Кондицијама (тј. условима) Ана није имала право да самостално управља буџетом, да објављује рат и именује наследника. То је фактички значило да ће њена власт бити марионетска.
Међутим, када је стигла у Москву на крунисање Ана је схватила да су друштво и племство на њеној страни. Стога је искористила помоћ гарде. Како је те догађаје описао шпански посланик Џејмс Стјуарт, гроф од Бервика, војвода де Лирија, „официри гарде и други који дођоше у великом броју почеше у царичином присуству викати како не желе да неко други потписује законе њихове царице, која треба да буде исти онакав самодржац, какви бејаху и њени претходници“. Тако је Ана у присуству свих великодостојника поцепала злосрећне „Кондиције“ и почела да влада као самодржац.
Портрет руског императора Ивана VI Антоновича (1740-1764).
Public domainАна Ивановна се свим силама трудила да руски престо не оде из огранка родослова Ивана Алексејевича, и због тога је неколико дана пре своје смрти за наследника именовала малолетног Ивана Антоновича, унука своје старије сестре Катарине Ивановне. Катарина се удала за Карла Леополда, војводу од Мекленбург-Шверина и родила ћерку Ану Леополдовну. Иван Антонович је био њен син из брака са Антоном Урлихом од Брауншвајга.
Иван VI је проглашен за императора 1740. године, а регент му је био Ернст Бирон, миљеник покојне Ане. Већ након две недеље гардисти су ухапсили Бирона и прогласили Ану Леополдовну за регента руског трона. Али годину дана касније власт је заузела Јелисавета Петровна. Цела такозвана „породица Брауншвајг“, тј. Ана Леополдовна и Антон Урлих са њиховим крунисаним сином и другом децом, прогнани су на руски Север, а затим је син одвојен од родитеља и бачен у самицу тврђаве Шлисељбург, где је и убијен приликом покушаја бекства 1764. године.
Идеализовани свечани портрет Јелисавете Петровне.
Шарл-Андре ван ЛоДео руског друштва је био револтиран када је престо после Ане Ивановне припао малолетном Ивану Антоновичу, јер је још била жива и здрава Јелисавета Петровна, ћерка Петра Великог. Њу је Ана Ивановна још као младу удаљила са царског двора бојећи се да ће јој Јелисавета одузети престо. Будући да су у Анино време земљом управљали углавном њени пријатељи Немци, тј. Ернст Бирон, маршал Бурхард Миних и канцелар Андреј Остерман, Јелисавета је као „права Рускиња“ уживала подршку широких кругова.
Јелисавета Петровна је благовремено успоставила пријатељске односе са гардистима Преображенског и Семјоновског пука које је основао њен отац. Посећивала је касарне, учествовала у празницима гардиста, па чак и била кума на кршењу њихове деце.
У ноћи уочи 25. новембра 1741. године Јелисавета је дошла у касарну Преображенског пука у Петербургу и изговорила своје чувене речи: „Момци! Ви знате чија сам ја ћерка, крените за мном“. Из касарне је са гардистима отишла право у Зимски дворац, где су ухапшени Ана Леополдовна и њен муж Антон Улрих. Када су царици донели малолетног Ивана VI, Јелисавета га је узела у руке са речима: „Малени, ти ниси ни за шта крив!“ Али то јој није сметало да убрзо затим пошаље „маленог“ на доживотну робију.
Катарина II као Законодавац у храму богиње Правде.
Дмитриј ЛевицкиЈелисавета Петровна је желела да остави трон „Петровом“ огранку родослова, и још за живота је као наследника именовала Карла-Петера од Холштајн-Готропа, будућег императора Петра III Фјодоровича, који је од 1742. године живео у Русији са супругом Софијом Фредериком, будућом Катарином Великом.
Петар је царовао нешто више од пола године, од децембра 1761. до јуна 1762, када га је са престола збацила сопствена жена. За време владавине успео је против себе да окрене војску (склапањем мира са Пруском) и свештенство (секуларизацијом црквене земље). Катарина је већ 1762. године била у отвореној конфронтацији са мужем, па је окупила око себе истомишљенике. На њеној страни су били угледни великодостојници и гарда, тј. Преображенски и Измаиловски пук (овим другим је руководио Катаринин сарадник Кирил Разумовски).
Преврат је извршен 28. јуна 1762. године. Император Петар III је био изван града, где је прослављао свој имендан, а у Петербургу је за то време гарда положила заклетву пред Катарином као новом императорком, а затим су то учинили и чланови Сената и Синода. Петар је сазнао да је свргнут када је већ све било готово. Још пар недеља је предузимао слабашне покушаје да поврати власт, да би се на крају писмено одрекао престола. То се догодило 12. јула 1762. године, а у ноћи између 16. и 17. јула император је умро под неразјашњеним околностима. Не зна се да ли је Катарина била упућена и у заверу чији је циљ било убиство њеног мужа.
Портрет Катарине II гардијској униформи на коњу Брилијанту.
Вигилијус ЕриксенУ манифесту о ступању на престо је речено да је свргнуће Петра Фјодоровича било засновано на његовом покушају да промени државну религију и склопи мир са Пруском. Своје сопствено право на руски трон (и поред наследника Павла Петровича) Катарина је образложила „отвореном и нелицемерном жељом свих наших поданика“. Крунисана је у Москви у октобру 1762. године.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
