Једне немирне новембарске ноћи 1741. године, у поноћ у касарну гренадира Преображенског пука ушла је у коњичком панциру прелепа принцеза Јелисавета Петровна. „Пријатељи моји. Ви знате чија сам ја ћерка, пођите за мном! Као што сте служили мом оцу тако будите и мени одани“. Тим речима ћерка императора Петра Великог обратила се војницима и позвала их да положе заклетву и за њом пођу у јуриш на Зимски дворац. Гардисти који су Јелисавету Петровну обожавали буквално на рукама однели су је тамо где се налазила породица Брауншвајг, престолонаследник беба Иван Антонович и његови родитељи. Тако се одиграо најмирнији дворски преврат у Руској империји.
Јелисавета у одајама Ане Леополдовне. Ана Леополдовна, нећака преминуле царице Ане Ивановне и мајка Ивана VI, прогласила је саму себе за регента, али ју је 1741. Јелисавета протерала. Ана Леополдовна је умрла у прогонству 1746. Гравира, средина 18. века.
Државни историјски музејМеђу историчарима не постоји сагласност у проценама страног утицаја на овај преврат. Своје услуге принцези су нудили представници Шведске и Француске барон фон Нолкен и маркиз Шетарди, међутим, по неким сведочењима, Јелисавети нису одговарали њихови услови. Сам пуч био је прилично неорганизован и дипломатски представници нису били у потпуности информисани о плановима будуће императорке.
Руски император Петр II (преминуо са 14 година) и Јелисавета у лову са псима. Рад Валентина Серова.
Руски музејМеђутим, како било да било, двојица странаца који су у Русију стигли из немачких земаља, ипак били су уз Јелисавету Петровну у том одлучујућем трентуку. Били су то Јохан Герман Лесток и Христофер Јаков Шварц и обојица су по свему судећи били прави авантуристи.
Лесток је био пореклом Француз, међутим, родио се и одрастао у Линебургу где је код оца учио медицину, окончавши школовање у Паризу. Према сведочењима историчара, „он је од детињства био необуздане природе, са склоношћу према гламуру и авантурама“, али је био паметан и пажљив. Лекар, по свему судећи, није био баш најталентованији, а Лесток уосталом, ни диплому није имао. Међутим, општи ниво медицине тог времена и властита харизма омогућавали су му да се добро сналази у професији.
Јохан Герман Лесток
Legion MediaЛесток се у Русији позиционирао на двору освојивши симпатије Петра Великог, да би потом пао у немилост. Немилости се ослободио још за време владавине Петрове супруге Јекатерине Прве, поставши дворски лекар и прилично се зблизивши са наследницом Јелисаветом. Лесток није само помагао принцези по питању медицине, него је подржавао и у забавама. Притом, поред њеног личног окружења, странац је успео да се допадне и осталим припадницима дворске свите. За време Ане Ивановне имао је у владајућим круговима одређени утицај и није био сиромашан.
И док се Лестоку приписује племићко порекло, Шварц је, пак, потицао из обичне саксонске породице. Не зна се како је доспео у Русију, међутим, захваљујући својој предузимљивости Немац је постао учитељ музике Јелисавете Петровне, мада је „био невешт музичар и једва преживљавао“ пре тога.
Шварц није престајао да тражи начине да реализује своје таленте, па се тако опробао као члан руског дипломатског посланства у Кини, картограф, инжењер, као и сарадник географског одељења Академије наука, и у том својству учествовао у преносу моштију Ане Ивановне у Петропавловски сабор где је сахрањена.
Авантуристичка жица и безначајност позиције Шварца заправо су и привукли Лестока. Овај авантуриста радо је био виђен на двору и није изазивао никакве сумње, могуће зато што је био ожењен собарицом Јелисавете Петровне па је имао алиби за честе посете. Ради перспектива које су му се отварале био је спреман на ризик, а у себи је спајао енергију и амбиције неопходне за успех целог подухвата. Касније је о Саксонцу писано да је своју улогу тако вешто одиграо, да је не навлачећи сумњу ни на себе, ни на своје сараднике до последњег тренутка плео неколико различитих интрига.
Шварцу је према Лестоковом плану у део пала агитација у војсци. Саксонац је учествовао у војничким слављима, са гардистима играо карте и трудио се на све начине да освоји симпатије. Међутим, то је покушавала и сама Јелисавета, која је често боравила у касарнама, није штедела на поклонима и није одбијала да буде кума војничкој деци. Гардисти су будућу императорку звали „мајком“.
Преображенски пук проглашава Јелисавету за царицу. Рад Јевгенија Лансере, почетак 20. века.
Преко својих познаника на двору Шварц је пратио догађаје у породици Брауншвајг. Собарице мајке престолонаследника, регенткиње Ане Леополдовне и камердинер њеног мужа, принца Антона Улриха обавештавали су заверенике о свему, укључујући документацију коју је добијала царска породица. Шварц је имао улогу посредника између оних учесника завере који због свог положаја нису могли да буду активни толико отворено. Тиме се бавио и сам Лесток, одржавајући везе са страним дипломатским представницима.
Поверење императорке према Лестоку, као и приступ доношењу организационо важних одлука у великој мери су обезбедили успех пуча. У одлучујућим тренуцима он је успевао да сачува хладнокрвност и ободри принцезу. Тако је рецимо јутро уочи самог преврата посетио Јелисавету Петровну са цртежом који је сам нацртао, како би јој улио самопоуздање. На цртежу који је својој покровитељки уручио са једне стране папира налазила се Јелисавета са царском круном, а на другој је била у монашкој одори, а поред ње вешала. Порука је била да принцеза мора да направи избор, да ли жели да преузме руски престо или да се нађе у манастиру заточена, пратећи одатле погубљење оданих људи. За Јелисавету Петровну која је навикла на изобиље и није желела да сахрани своју лепоту у манастирским зидинама, монашки живот био је најстрашнија казна.
Портрет Јелисавете Петровне. Уметник Georg Cristoph Grooth
Музеј ГатчинаУ ноћи између 24. и 25. новембра, када су завереници одлучили да реализују оно што су наумили, Шварц и Лесток били су заједно са Јелисаветом Петровном активни учесници догађаја. Они су с њом отишли у касарне, а затим у Зимски дворац где су дворску свиту упознали са дешавањима.
Ступивши на власт Јелисавета није заборавила своје саборце, па је тако Шварц био награђен звањем армијског пуковника којим, он, иначе, није био задовољан. После годину дана добио је имање у Лифандији на које се и преселио. Петнаест година касније ту ће и настрадати од кметовске руке. Убила га је, наиме, сељанка са имања бранећи се од његових насртаја.
Лестокова судбина била је нешто драматичнија. Дан после преврата добио је чин тајног саветника, дужност првог дворског лекара, главног директора Медицинске канцеларије и медицинског факултета. Уживајући наклоност императорке, стекао је велики иметак и имао велики утицај на двору, међутим временом су иностране симпатије Лестока довеле до непријатељства између њега и императорке. Лесток је наставио са интригама и на крају је оптужен за нову заверу, овога пута за свргавање са власти бивше заштитнице. Мучен је и осуђен на смртну казну, али је она ипак ублажена, па је протеран. Петар Трећи који је на престо дошао 1762. године вратио је Лестока у Санкт Петербург где је овај повратио племићки статус и чинове.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
