„Сећам се како су улицом пролазиле запреге из којих су висиле голе ноге и руке затвореника радних армија, скапалих од глади и хладноће“ – оваквим мрачним описима обилују сећања совјетских Немаца који су преживели такозвану „радну армију“. Био је то један од начина на који је совјетска власт поступала са народима који су називани „кажњеним“ или „преступним“. Поред Финаца, Румуна, Мађара и Бугара, као такви су третирани пре свега совјетски Немци. На њихова плећа пала је кривица због поступака њихове историјске домовине. Сазнајте шта је била „радна армија“ и у каквим условима су живели људи мобилисани на „радни фронт“.
Архива
Шта је била „радна армија“?
Немци, који су почетком рата депортовани из Поволожја и Крима у Сибир и Казахстан, живели су у ужасним условима и налазили се на ивици очајања. Такво стање је, с једне стране, носило потенцијалну опасност. С друге стране, Совјетском Савезу је била потребна радна снага која би обезбедила функционисање индустрије у ратно доба. Оба проблема је било могуће решити слањем Немаца на принудни рад. Формирање радних армија почело је у септембру 1941. године.
Јавно власништво
Државни комитет одбране је 10. јануара 1942. године под ознаком „строге тајности“ донео одлуку „О начину коришћења пресељених Немаца старости од 17 до 50 година“. Мушкарци су упућивани на сечу шуме, изградњу железничких пруга и фабрика. Било је прописано да се Немци појаве у сабирним центрима „у исправној зимској одећи са резервом доњег веша, постељином, шољом, кашиком и десетодневном резервом хране“, што су људи исељени из својих кућа приликом депортације тешко могли да прибаве. За изостанак и дезертерство била је прописана најтежа казна – стрељање.
Како су живели затвореници у „радној армији“
Историчар Николај Бугај описује такозвану „радну армију“ као комбинацију „војне службе, индустријског рада и логорског режима“. Многи Немци који су преживели „радну армију“ памте страшне услове живота: „...тамо где смо доспели био је прави концентрациони логор“ – присећао се Михаил Шмит из Харкова. „Доспео сам у бригаду за копање ровова за канализацију фабрике 'Урал'. Тло је било залеђено, хладноћа је достизала - 35°. Користили смо пајсере и мацоле. Био је то тежак посао. Многи нису преживели.“ Други Немац мобилисан на Урал, Алберт Генрихс, присећао се: „Имали смо исте услове живота као затвореници. Посебно страшно је било када бисмо једни друге видели на купању: без одеће смо изгледали као костури“.
Архива
Недостатак хране и одеће, вишечасовни тежак рад у суровој клими без могућности да се зими загреју - у оваквим условима од затвореника се захтевало да обављају веома захтевне послове. Одржавала се строга дисциплина, логори су били ограђени бодљикавом жицом. Затворенике су чували наоружани чувари, који су се према њима опходили са непријатељством и чак мржњом. „Зими је бригада стигла на смену, тамо су увек дуго стајали по великој хладноћи, један затвореник је пао на земљи и остао да лежи. Стражар му је пришао, ударио га ногом и рекао: Устај, фашистичка свињо! – а он је био мртав“, присећао се Михаил Шмит. Међутим, међу сарадницима и локалним становништвом било је понекад и саосећајних људи који су Немцима помагали да преживе у страшним условима. „Један чувар нас је лети увече пуштао да изађемо, а ми бисмо на њиви пронашли роткву или друго поврће, скували и јели. На пролеће бисмо налазили смрзнут кромпир“, причала је Марија Сабот из Поволожја.
С обзиром да је потреба за радницима била све већа, мобилизација је настављена и све више сфера производње је користило „радне армије“. Већ крајем 1942. године на „радни фронт“ су упућени други народи – Финци, Румуни, Мађари, Бугари, Италијани и други „преступни народи“, чије су историјске домовине ратовале на страни нациста. Позив за мобилизацију обухватио је мушкарце од 15 до 55 година и жене од 16 до 45, осим трудница и мајки деце до три године старости. „Сећам се како су деца трчала за запрегом, плакала и молила: 'Мамице, не остављај ме, поведи ме са собом!' Али војници су одводили жене. Деца су остајала код рођака или би завршила у домовима“, присећала се Емертијана Франк, која је радила у уралској фабрици папира.
Архива
Оно што им се дешавало многи затвореници су сматрали неправдом, истиче историчар Аркадиј Герман. Али, док је старија генерација већ преживела германофобију царског режима, ужасе Грађанског рата и репресије тридесетих година, и већ била навикла на многа зла, за омладину је оваква суровост власти била несхватљива. Млади људи, који су одгајани на социјалистичким идеалима, „никако нису могли да разумеју како је могуће да се они поистовећују са фашистима. Ова ситуација их је вређала и љутила. Желели су својим трудом и примерним понашањем да покажу лојалност и патриотизам.“
„Радили смо сложно, сматрајући да својим радом такође доприносима фронту, своје наде да ћемо се вратити кући и породици полагали смо у Победу. Кажу да су на Божић жене у заточеништву тихо певале и молиле Бога да се што пре заврши проклети рат и да се врати праведан однос према онима који ни за шта нису били криви“, овако је своја осећања описали Емертијана Франк. С друге стране, многи мобилисани су пружали отпор, нису хтели да раде и чак су покушавали да побегну. Ухваћени у бекству би често били осуђени на смрт.
Архива
После рата
С окончањем рата „радне армије“ нису расформиране. То се догодило тек 1947. године. Током рата на „радни фронт“ је укупно упућено преко 316 хиљада совјетских Немаца. Али преживели нису могли да се врате у своја родна места. Дозволили су им само повратак у места где су исељени пре мобилизације. Било какво пресељење било им је забрањено и третирано је као бекство уз запрећену казну од двадесет година затвора.
Нова ситуација им је омогућила берем да се врате својим породицама, посебно деци коју су оставили на бригу колхоза или радно неспособних рођака. То ипак није свима пошло за руком и неке породице никада нису уједињене. „У Соликамску имамо неке мајке које још увек не могу да нађу своју децу. Она су завршила у дечјим домовима, где су добила друга имена и презимена. Понекад родитељи пронађу децу, а ова их се не сећају: 'Ти ниси моја мама!'“, причао је 2000-их некадашњи затвореник „радне армије“ Едвин Гриб.
Архива
Режим „специјалних насеља“ укинут је 1955. године, после Стаљинове смрти, али совјетским Немцима имовина није враћена, нити им је дозвољено да се врате у своја родна места. То се није догодило ни за време Никите Хрушчова 1964. године. Новим указом је призната неправедност прогона Немаца која је била „последица самовоље у условима култа Стаљинове личности“. Али, с обзиром да су се и Немци и људи који су населили њихове некадашње куће већ сместили на новим територијама, све је требало да остане непромењено.
Ограничења су укинута тек 1972. године, када су Немци и други народи, којима је било ускраћено право избора места живљења, изједначени по правима са другим грађанима и дозвољено им је да бирају своје станиште на читавој територији СССР-а. Ипак, чак ни тада власти нису желеле да се Немци врате у своја ранија насеља и нису помагале њихово пресељење. Иницијатива Немаца да се оснује њихова национална аутономна област – каква је већ постојала у Поволожју од 1910-их до 1941. године – није се остварила.