„Василиса“, рад Ивана Билибина, 1899.
Јавно власништвоВештица (на руском „ведьма“) је она која поседује („ведает“ - зна) тајна знања. У Русији пре Петра Великог вештица, гатара, видарка, била је неизоставни члан друштва. Вештице су се бавиле лечењем и набацивањем урока као и зачаравањем и раздвајањем младожења и невести, предвиђањем будућности према књигама за гатање, свим оним због чега се људи и дан-данас обраћају таролозима и „исцелитељима“. С том разликом што је у 17. веку за то могла да се добије казна бичевањем, а за набацивање урока и спаљивање у дрвеној колиби.
Вештицама су у селу могле да буду означене жене због, по мишљењу заједнице, „погрешног“ живота. „Статус вештице најчешће су имале жене, које су скренуле са уобичајеног животног пута, везаног пре свега за остварење породичне улоге“, пише етнограф Татјана Шчепанска у чланку о вештицама за енцикопедију „Мужеви и жене: Мушко и женско у руској традиционалној култури“. Девојке које су направиле груб промашај, које су момци пре брака „украли“, које су се удале по својој вољи, без сагласности родитеља, као и уседелице, дакле, оне које се никада нису удавале, такве жене са великом вероватноћом су могле да навуку на себе сумње за вештичарење и надрилекарство.
Кит Томас у чланку „Религија и опадање магије“ пише да су такве жене којима је често била потребна свакодневна помоћ биле најрањивије, и како би се нашао повод да буду одбијене, „проглашаване“ су вештицама и теране од врата. Наравно, постојале су и жене које су живеле зарађујући од гатања.
Вештице у Русији, међутим, нису увек биле неудате жене. У књизи Николаја Новомберског „Магија у Московској Русији 17. века“ наводи се породични статус неких градских гатара, оне су супруге писара, драгуна, „дошљака“, стрелаца, војника-најамника. Притом већина њих је из најнижих, бесправних сталежа, слуга, сељака, странаца (Татара и „Черкеза“).
Уопште узевши, руске вештице и врачеви били су по правилу врло сиромашни. Њихове услуге коштале су минимално, а многе од нама познатих вештица живеле су од милостиње. „Прорицање је било оружје слабих и беспомоћних“, пише Нада Бошковска. „Жене су користиле страх од мађија како би плашиле јаке и моћне“.
И заиста су застрашивале. У Болхову 1627. године супруга стрелца Ана запретила је бојарском сину (ситном војном команданту) набацивањем урока. А за време буне Стенке Разина прочула се вештица Ана Арзамаска (Темникова) сељанка атаманка, која је набацивала уроке и преносила другима своје искуство.
У руским изворима не помињу се вештице које праве објективно зло, шаљу град и невреме, изазивају ђавола и приносе људске жртве. Зашто су руском друштву биле потребне вештице? За обредне функције, народну медицину, али и истраге о крађама.
Сеоске видарке и вештице, као и удовице и саме жене учествовале су у разним обредима, који су се сачували још од паганских времена, рецимо у обреду „орања“ којим се штитила сеоска стока од „кравље смрти“, односно просто речено од помора стоке. Удовице и неудате жене биле су апсолутно неопходне за вршење тог обреда.
„Орање“ колере у време епидемије. Околина Јекатеринославља, XIX век.
Јавно власништвоОнда када није било лекарске помоћи управо видари и видарке могли су да помогну код зубобоље, киле, епилепсије и других честих болести. 1642. године један стрелац је познаници дао замађијано писмо против епилепсије. Удовица Улита Шчипанова из Вологодског краја учила је од мајке да исцељује и имала је залихе зелениша и камења против свих болести, између осталог и против ваши.
Наравно, ако су могле да лече, вештице су могле и да шаљу болести и набацују уроке. У селу су вештице најчешће оптуживане за изазивање штуцања, хистеричне нападе, мушку импотенцију. Посебна прича биле су киле, које су могле да се одврате, али и пошаљу, рецимо тако што се некоме да да попије укуван сок од мочварне воде. Зачаравање и одвраћање младожења и невести такође је спадало у магијску област знања.
Вештицама и видаркама су се обраћали и покрадени, обманути, људи. Ситним конфликтима сељака и сиромаха извршна власт није желела да се бави. И од кога онда да се потражи помоћ? 1647. године у Москви је покраден сељак Симон и он се за помоћ обратио врачари Дарији која је указала на кривца. 1658. године у Лихи је сељанка добила зачарану со коју је она расула да би јој пустили мужа из затвора. Московски врачеви продавали су мађије за успешну трговину а један маг је препоручивао да се медвеђа глава закопа насред дворишта и „нема бриге, биће стоке“.
Лечење деце у селу Увјаз - Рјазанска губернија. 1914.
Јавно власништвоУ Русији се сматрало да вештица може да се постане, али не у контакту са ђаволом, већ кроз комуникацију са оностраним створењима. Девојка из Новгорода коју је момак оставио, пише Шчепанска, сањала је медведа чаробњака који јој је открио тајна знања. Девојка се прочула у Окуловском рејону као видарка. Добијени дар био је резултат контакта са оностраним заштитником који је „заменио“ супруга и њеном животу дао нови смисао, видарство.
Демон заштитник или тајна сила могли су се добити од другог мага или вештице, рецимо у тренутку његове смрти. У Новгородској области постоји прича о змијама, „ватреним клупчићима“ који могу да настану тако што се пронађе „петлово јаје“ (неформирано, меко кокошје јаје величине препеличјег) и носи испод мишке две недеље, уз поштовање завета ћутања. Према веровању, из таквог јајета излећиће се змај који ће власници доносити млеко туђих крава. Само треба ноћу ставити крај отвореног прозора земљане лончиће.
Потрага за вештицама обично је била у вези са кризним ситуацијама у животу села. Суше, епидемије, помор стоке, парализе и киле, све те пошасти које су их сналазиле терале су људе да у очају траже кривце.
Вештицу је, наводно, најлакше било ухватити тако што би била затечена у вршењу обреда. Вештице су у зору везивале раж или пшеницу у пољу, ишле по роси са расплетеном косом и вукле за собом столњак, скупљајући росу да би туђа крава остала без млека.
Веровало се да вештица може да се претвори у животињу, мачку, пса, свињу. Догађало се да људи хватају животиње без власника и обележавају их стављањем зареза на уху или њушци.
Сеоске жене држане су на оку, вођено је рачуна да ли је колиба у којој живе саме жене често осветљена („то змај лети код ње“ или „то ђаво иде код ње“). Када би се родила ванбрачна децу говорено је да су „од ђавола зачета“. Ако стару жену „смрт није хтела да узме“ ваљало је упитати је коме је набацила уроке, коме наудила, јер се веровало да вештицама одлазак на онај свет не допуштају грехови. Старим вештицама је могло да се помогне да умру „одузимањем“ снаге и знања.
„Доказана“ вештица поред тога што је избегавана, могла је да буде и кажњавана. Пре свега престали би да је пуштају у кућу, а осим тога нису јој давали со, шибице и брашно. А могли су и да јој спале кућу или лично њу. У једном селу у Пошехонском срезу Јарославске губерније крајем деветнаестог века старицу осумњичену за вештичарење које је, како се вровало, довело до помора стоке, мештани су покушали да спале у брвнари. Несрећну жену је успео да спасе свештеник.
У Старој Русији, уопште узевши, погубљење за практиковање магије није било честа појава. У Москви је у периоду од 1622. до 1700. године од 99 случајева мађијања десет завршено спаљивањем. Погубљења спаљиваљем нису вршена везивањем за стуб, него убацивањем у брвнару (тако су спаљивани и староверци). „У списима се не помињу ни летови вештица ни њихова окупљања“, пише Нада Бошковска.
Иако су Руси имали начине за „откривање“ вештица, није било тестирања попут урањања у воду или мерења на великој ваги, тражења на телу ђаволских симбола или знакова. Руски надрилекари и вештице завршавали су на справи за мучење истезањем. Био је то у оно време један од најчешћих начина истраге у кривичним делима. Уопште узевши, како пише Бошковска, „вештичарење је заправо у Московском царству и даље било карактерисано као наношење штете здрављу на посебан начин“, а мислило се пре свега на набацивање урока. Кажњавање магијских радњи у већини случајева уопште се није разликовало од кажњавања других кривичних дела. Шибање, бичевање или прогон у Сибир чекали су оптужене за вештичарење чија је кривица потврђена.
Важна разлика било је и то што у Русији врачање није било искључиво женски посао. Жена, оптужених за магијске ритуале, увек је било мање него мушкараца. Историчарка Валерија Кивелсон анализирала је 223 суђења за вештичарење у 17. веку. Међу 495 оптужених њих 367 или 74 одсто су били мушкарци, а 128 или 26 одсто жене.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
