Како су убијени цар Николај II и његова породица

1. После абдикације Николај II и његова породица су ухапшени 

Након што се Николај II одрекао руског престола, Привремена влада је 7. марта 1917. у Царском Селу ухапсила цара и његову породицу.

Породица је остала у свом дворцу, где су били понижавани на различите начине. Војници су одбијали да се рукују са царем, а престолонаследнику Алексеју су одузели играчку пушку.

У августу 1917. године цар и његова породица су стигли у Тобољск у Сибиру. Чланови породице и преостала свити бројали су 45 људи. Чувало их је 330 војника и 7 официра у кућном притвору. У Тоболску су Романови сазнали за Октобарску револуцију.

„Мучно је у новинама читати описе онога што се догодило пре две недеље у Петрограду и Москви! Много горе и много срамотније од догађаја Смутног доба“, записао је Николај II у свом дневнику.

У априлу 1918. године бољшевици су цара пребацили у Јекатеринбург.

2. Романови су пребачени у Јекатеринбург 

Николај се плашио да оде тамо, јер је знао да су уралски рудари бесни на цара. Живели су и радили у ужасним условима. Па ипак, Николај, Александра Фјодоровна и њихова ћерка Марија пребачени су у Јекатеринбург док је остатак породице остао у Тобољску због болести престолонаследника Алексеја.

Када је воз са Николајем, његовом женом, ћерком и неколико чланова послуге стигао на железничку станицу у Јекатеринбургу, дочекала их је побеснела руља грађана које су вероватно намерно окупили бољшевици. Бољшевици су морали да држе спремне митраљезе како би заштитили некадашње властодршце.

Романови су одведени у кућу трговца Ипатјева, где ће касније бити убијени. Када је цар улазио у кућу, речено му је: „Грађанине Романов, можете ући.“ Кућа је била окружена дрвеном оградом са две стажарнице и бројним стражарима у башти и у кући.  

„Кућа је пристојна, чиста“, записао је Николај II у свом дневнику. „Додељене су нам четири собе: спаваћа соба у углу, тоалет, трпезарија поред њега са прозорима према дворишту и погледом на доњи део града и, коначно, пространи салон са лучним улазом без врата.“

У мају 1918. године читава породица се окупила у кући Ипатјева.   

3. Царска породица је третирана горе него људи у затвору

Како је Терентиј Чемодуров, лични царев слуга, који је избегао погубљење, касније рекао приликом саслушања, царска породица је третирана на срамотан начин. Одмах по доласку Николаја II и Александре Фјодоровне у кућу Ипатјева они су претресени, а „један од оних који је обављао претрес истргао је торбицу из царичиних руку, што је навело цара да примети: 'Досад сам имао посла са поштеним и пристојним људима.'

За време обеда царска породица није имала довољно виљушака и кашика и морали су да их деле. Војници Црвене армије су их гледали, понекад узимајући залогаје из њихових тањира. Принцезе су спавале на поду, јер нису имале кревете. Када су принцезе одлазиле у купатило, пратили су их војници Црвене армије постављени као стража...“

Војници су такође крали намирнице намењене царској породици. Ова сведочења Чемодурова и других сведока су касније проверена од стране Николаја Соколова, првог истражитеља у случају убиства, при чему су се показала поуздана. 

4. Бољшевици су првобитно планирали да Николаја изведу пред суд

Услови у Јекатеринбургу су истовремено били неповољни за бољшевике. Очекивао се, наиме, напад Белогардејаца, који би сигурно покушали да ослободе царску породицу. Док су радници уралских фабрика захтевали да се цар погуби.   

Одлука о погубљењу цара и његове породице донета је у Уралском обласном совјету, локалном органу извршне власти бољшевика. Године 2015. у Русији је поново отворена истрага о овом случају. Јевгениј Пчелов, један од историчара који су спровели историјску експертизу, у својој књизи из 2020. године „Убиство цара 1918“ детаљно разматра постојеће податке и изводи следећи закључак.

У првој половини 1918. године вође бољшевика Владимир Лењин и Јаков Свердлов разматрали су идеју да се Николај и његова породица изведу пред јавни суд. Међутим, почетком јула 1918. године ситуација на фронтовима Грађанског рата се закомпликовала и постојала је могућност да Белогардејци ослободе царску породицу. То је бољшевике навело на немилосредну одлуку.

5. Москва је прећутно одобрила одлуку да се Романови погубе

Како Пчелов наставља у својој књизи, 15. јула 1918. године Уралски совјет је одлучио да се Николај погуби због неповољне ситуације на фронту. Ако би Белогардејци ослободили цара, то би изузетно ободрило њихове трупе и можда чак подстакло стране силе да се умешају и помогну Николају. За бољшевике то је било неприхватљиво.

Одлука Уралског совјета предата је на извршење Јакову Јуровском, команданту куће Ипатјева. „16. јула у шест сати ујутро Филип Голошчокин [надређени Јуровског, члан Јекатеринбуршког бољшевичког одбора] наредио ми је да извршим задатак“, рекао је 1920. године Јуровски Михаилу Покровском, првом званичном совјетском историчару.

16. јула у 8 сати увече у Москву је упућен телеграм следећег садржаја: „Не можемо да чекамо. Ако имате супротан став, одмах нас обавестите, без одлагања. Голошчокин.“ Филип Голошчокин, задужен за извршне одлуке, неколико сати је чекао одговор, али он није стигао, па је наредио погубљење царске породице.

Лав Троцки је 1935. године у својим мемоарима записао да је после предаје Јекатеринбурга Белогардејцима питао Јакова Свердлова у Москви ко је донео одлуку о убиству цара. „Одлучили смо ми. Иљич [Лењин] је сматрао да им [Белима] не треба оставити жив симбол, посебно у садашњој тешкој ситуацији“, одговорио је Свердлов.

6. Припреме су обављене на брзину 

Ујутро 16. јула царица Александра Фјодоровна је записала у свом дневнику: „Изненада су рекли Љонки Седневу да оде и посети свог ујака и он је пожурио. Питамо се да ли је то истина и да ли ћемо овог дечака поново видети“. То је био њен последњи запис у дневнику.

Леонид Седнев је био 14-годишњи дечак, помоћник кувара у царевој пратњи. Када су њега удаљили, породица је претпоставила да ће се нешто лоше десити.

Бољшевици су и даље планирали погубљење. Историчари тврде да су међу плановима били убиство ножем, ватреним оружјем, па чак и бомбом. Одлука је пала на ватрено оружје. 

Павла Медведева, начелника страже у кући Ипатјева, касније су испитали Белогардејци који су заузели Јекатеринбург. Он је рекао да му је увече 16. јула Јуровски наредио да узме револвере свих стражара и донесе их њему. Након тога Јуровски му је рекао: „Данас ћемо убити целу породицу.“

7. „Погубљење“ се претворило у крвави масакр 

Око 1:30 ноћу стража је пробудила Јевгенија Боткина, царевог лекара који је одлучио да са породицом остане до краја. Речено му је да сви хитно треба да сиђу у подрум, због алармантне ситуације у граду и опасности која прети ако остану горе. Породица се паковала око 40 минута. И даље су мислили да ће их одвести на друго место.

Ту се налазило седморо чланова царске породице: Николај II (50), Александра Фјодоровна (46), Олга (22), Татјана (21), Марија (19), Анастасија (17) и Алексеј (13); као и њихово четворо чланова пратње: Јавгениј Боткин, лекар (53), Иван Харитонов, кувар (48), Алексеј Труп, царев собар (61) и Ана Демидова, слушкиња (40). Три пса, француски булдог и два кокер шпанијела, такође су их пратили.

Речено им је да сиђу у подрум, одакле ће, наводно, кришом бити одведени на друго место. Алексеја, који није могао да хода, Николај II је носио у наручју. У подруму није било столица, затим су на захтев Александре Фјодоровне донете две столице. На њима су седели Александра Фјодоровна и Алексеј. Остали су стајали уза зид.

Јуровски је увео стрељачки одред и прочитао пресуду. Михаил Медведев (Кудрин), официр ЧК (Ванредне комисије за борбу против контрареволуције и саботаже), сећа се како се Јуровски обратио цару: „'Николаје Александровичу! Покушаји ваших савезника да вас ослободе били су безуспешни! Зато, у тешко време за Совјетску Републику', Јаков Михајлович подиже глас и руком просеца ваздух, 'имамо мисију да окончамо са династијом Романов!'“ Сам Јуровски није се добро сећао овог тренутка: „...одмах сам, колико се сећам, рекао Николају нешто у смислу да су његови савезници како у земљи, тако и у иностранству покушавали да га ослободе и да је Совјет радничких представника одлучио да их стреља.“

Николај је једва стигао да изговори „Шта?“ или „Како? Поновите...“ Неко је, вероватно Боткин, беспомоћно запитао: „Зар нас неће одвести негде?“ Јуровски је наредио војницима да отворе ватру.

Неки чланови породице нису умрли одмах. Наиме, принцезе и царица су имали накит ушивен у поставе хаљина који је делимично зауставио метке, па су оне биле тешко рањене, али још живе. Убице су морале да их убију бајонетима.

Два пса су убијена, трећи који се није чуо је преживео. У дворишту је остављен упаљен мотор аутомобила како би пригушио пуцњеве, али они су се ипак чули напољу. За пола сата све је било завршено.

8. Бољшевици су сакрили и делимично уништили тела

Тема сакривања и уништавања остатака Романових врло је осетљива за све Русе, као и за европске монархе и племство. Навешћемо само проверене чињенице.

Одмах после погубљења, тврди историчар Ричард Пајпс, Јуровски је спречио војнике да украду накит и ствари са тела, претећи им стрељањем.   

У три сата ујутро два стражара су послата у собу да оперу крв са зидова и пода. До тада су тела већ била уклоњена. У периоду од 17. до 19. јула област око језера Гањина Јама, са рудником Гањина Јама, налазила се под стражом војника Црвене армије. 20. јула стража је уклоњена и неколико сељака је отишло да види шта се тамо дешавало.

Сељаци су пронашли места где је паљена ватра и остатке спаљене одеће. Међу стварима су пронађене иконе и крстови. Неки сељаци су сишли у отвор рудника, али нису пронашли никакве остатке тела. Ипак, схватили су да су на том месту спаљена тела царске породице и њихова одећа. 

Касније, када су Белогардејци заузели град, још грађана је дошло на ово место, док су га Николај Соколов и други истражитељи претраживали. Рудник је прегледан, али ниједно тело није нађено.

9. И даље се спекулише о томе како су бољшевици уклонили тела

Ниједна истрага спроведена у годинама након убиства или касније, у XX и XXI веку, није са сигурношћу утврдила шта су тачно бољшевици учинили са телима. Чињенице су скриване и фалсификоване, извори и докази делимично уништени или изгубљени. За веродостојну реконструкцију догађаја не постоји довољно података.    

Оно што се зна са сигурношћу је следеће: тела су најпре пребачена у рудник Гањина Јама, тамо је са њима нешто учињено, а касније су закопана на различитим местима. Чак и ако је коришћена сумпорна киселина и ако су бољшевици покушали да спале тела (што је предмет дискусија), ипак је закопан велики број остатака који су пронађени касније у XX веку.

10. Бољшевици су лагали о погубљењу

19. јула, одмах након што су тела уклоњена, главни совјетски листови „Известија“ и „Правда“ објавили су вест о погубљењу цара.

Саопштено је да је одлука о стрељању Николаја II донета због екстремно тешке ситуације у рејону Јекатеринбурга и откривања „контрареволуционарне завере“ са циљем ослобађања бившег цара. Бољшевици су тврдили да је одлуку о стрељању независно донео Уралски совјет; као и да је само Николај II убијен, док су његова жена и син пребачени на „безбедно место“. Судбина остале деце и особа блиских царској породици није спомињана.

Током низа година власти су се држале званичне верзије о томе да је породица Николаја II и даље жива, што је допринело гласинама о томе да су неки чланови породице успели да побегну.

22. јула 1918. године вест о погубљењу Николаја II објавио је лондонски „Тајмс“, а 21. јула (због временске разлике) „Њујорк Тајмс“. Бољшевицима је одговарала глобална дезинформација, јер нису желели да наруше свој међународни углед чињеницом да су убили царску децу.

Све до септембра 1918. године бољшевици су преговарали са немачком владом о размени царске породице. Совјетски изасланик у Немачкој Адолф Јофе није знао за погубљење Александре Фјодоровне и деце. Лењин је наложио министарству спољних послова „...да се Јофи ништа не говори, како би лакше могао да лаже“.

1921-1922. године информација о убиству читаве породице процурила у совјетску штампу (највероватније је намерно пуштена у јавност). Око 1926. године, када је у иностранству објављена књига Николаја Соколова „Убиство царске породице“, совјетска власт је престала да пориче да су царица и деца убијени заједно са царем.

Прва реакција руске јавности на убиство Николаја II била је млака, у контексту ужаса Грађанског рата који је пустошио Русију. Владимир Коковцов, некадашњи министар финансија, који се у јулу 1918. налазио у Санкт Петербургу, записао је у Паризу у својим мемоарима: „...На дан када је вест објављена двапут сам излазио напоље, возио се трамвајем и нисам приметио ни трачак саосећања или сажаљења. Вест се читала гласно, са подсмехом, ругањем и немилосрдним коментарима... то је нека врста бесмисленог унижавања, такво хвалисање крвожедношћу...“