Шест пута је цар Александар Николајевич остао жив и неповређен после покушаја атентата. Терористима би планове пореметила нека случајност или би се умешали цареви верни поданици који су га штитили. Међутим, приликом седмог, финалног покушаја атентата цар је смрти буквално сам изашао у сусрет, упркос негодовању његових телохранитеља.
1) Дмитриј Каракозов, Санкт Петербург, 16. априла 1866. године, пуцањ
Једног ведрог дана цар се шетао по Летњој башти. Када је изашао кроз капију парка како би ушао у кочије, из гомиле пролазника која га је окружила одјекнуо је пуцањ.
26-годишњи Дмитриј Каракозов је у својој поруци (пронађеној у његовом џепу) записао: „Страда мој вољени народ, па сам одлучио да уништим цара-злотвора.“ По руци која је држала пиштољ ударио је 28-годишњи шеширџија Осип Комисаров, тако да је хитац отишао увис.
Јавно власништво
Цар је Осипа исте вечери позвао у Зимски дворац на пријем и доделио му племићки статус. Каракозов је обешен у септембру 1866. године. Комисаров, који је неочекивано стекао славу и богатство, касније се пропио, а 1892. године у наступу делиријум тременса, према неким сведочењима, извршио самоубиство.
2) Антон Березовски, Париз, 6. јуна 1867. године, пуцањ
Цар Александар је са синовима Владимиром и Александром посетио Наполеона III у Француској. Током вожње у отвореној кочији на цара је пуцао Пољак Антон Березовски, али оружје му је експлодирало у руци, па је у овом покушају повређен само атентатор.
Legion Media
Мотив напада била је освета Александру за гушење пољског устанка 1863. године. Француски суд је Березовског послао на доживотни принудни рад на француском острвима у Новој Каледонији.
3) Александар Соловјов, Санкт Петербург, 14. априла 1879. године, пуцањ
Тог јутра цар се шетао поред Зимског дворца. На читавом простору налазило се 7 стражара који су стајали поред грађевина на великим растојањима. Иако је већ двапут преживео атентат, цар је сматрао да су телохранитељи знак кукавичлука. На обали реке Мојке ватру је на цара отворио Александар Соловјов, 32-годишњи бивши чиновник, племић, члан револуционарне групе „Земља и воља“.
Getty Images
Први пуцањ са удаљености од 12 корака промашује, цар почиње да трчи по улици, Соловјов за њим, још два пуцња у трку, метак пробија царев капут, трећи хитац пролази мимо, жандарм Кох стиже Соловјова, удара га сабљом по леђима, Соловјов трчи, још једном пуца у цара, окружује га гомила, пуца у гомилу, хватају га, он жваће ампулу са цијанидом, али дворски лекари га одмах наводе да избаци отров.
Соловјов је признао да је „деловао самостално“. Обешен је три дана касније пред окупљених 70.000 људи.
4) „Народна воља“, експлозија воза, Москва, 1. децембра 1879. године
Воз са царском породицом враћао се са Крима. Терористи „Народне воље“ су знали да у колони прво иде воз са намирницама и свитом, а за њим нешто касније воз са царском породицом. Међутим, због квара први је кренуо воз са царем. Зато су терористи уместо вагона царске породице у ваздух дигли вагон са воћем у возу са свитом. Нико од људи није страдао.
Legion Media
5) Степан Халтурин, експлозија у Зимском дворцу, 17. фебруара 1880. године
У септембру 1879. године, још пре експлозије воза, Степан Халтурин се са фалсификованим документима запослио у Зимском дворцу као столар. До фебруара наредне године у своју собу је већ унео 32 килограма динамита. Два спрата изнад његове собе налазила се трпезарија у којој је цар требало да руча са принцем од Хесена.
Принц је на ручак закаснио пола сата, али Халтурин то није знао. Експлозија се догодила када се цар налазио далеко од трпезарије. У њој је погинуло 11 војника, а 56 људи је рањено.
Getty Images
Степан Халтурин се сакрио. Обешен је у Одеси 1882. године због учешћа у убиству државног тужиоца. Његов прави идентитет је откривен тек после његове смрти.
6) Николај Рисаков, експлозија царске кочије у Петербургу, 13. марта 1881. године
Финални покушај атентата на цара припремио је извршни комитет „Народне воље“ под руководством Андреја Жељабова. Два дана пре планираног датума он је ухваћен, а атентат је предводила Софија Петровска, ћерка некадашњег губернатора Петербурга.
13. марта цар је кочијама ишао у Михајловски дворац. После 13:15 на путу његове кочије, на обали Катарининог канала, нашао се један од бомбаша, чланова „Народне воље“ Николај Рисаков. Он је бацио бомбу коњу под ноге, кочија је експлодирала, али цар није повређен. Рисаков је кренуо да бежи, али га је са ногу оборио жандарм.
Јавно власништво
7) Игнатиј Гриневицки, убиство цара бомбом, 13. марта 1881. године
Цар је изашао из кочије која је експлодирала, пришао ухваћеном Рисакову, а затим кренуо према рањеним козацима из пратње. Кочијаш и телохранитељи убеђивали су цара да се што пре склони, али је Александар „осећао да... достојанство захтева да обиђе повређене... и каже им неколико речи“.
За то време 24-годишњи Пољак, члан „Народне воље“ Игнатиј Гриневицки, на кога нико није обраћао пажњу, стајао је поред ограде на обали Катарининог канала. Начинио је корак према цару и бацио му под ноге бомбу која је одмах експлодирала.
Јавно власништво
Експлозија је цару разнела ноге и он је умро од губитка крви на путу до Зимског дворца. Гриневицки је умро у болници у 10 сати увече, не откривши свој идентитет.
Да ли је постојала могућност да се цар Александар спасе после атентата 13. марта?
Када је дошао свести после друге експлозије, лежећи поред ограде канала, цар је прошаптао: „Носите ме у дворац... да тамо умрем.“ Тако је себи пресудио. Како подсећа историчар Игор Зимин, преко пута канала налазила се дворска болница, која је у то време поседовала „уређај за трансфузију крви“ и где су дежурали квалификовани хирурзи. Доктор Дворјашин, један од дворских лекара, послао је по тај уређај у болницу, фактички, на место експлозије, чим је цар пребачен у дворац. Међутим, пошто је цар пренесен, а притом му на ноге није постављен повез за заустављање крварења, дошло је до превеликог губитка крви и, упркос покушајима реанимације који су трајали пола сата, он је преминуо.
Јавно власништво
Академик Б. В. Петровски објашњава како је цар могао да се спасе: „Кочијама 'хитне помоћи' требало је цара пребацити у најближе специјализовано одељење хирургије. Успут је требало предузети низ неопходних мера: зауставити крварење, убризгати серум против тетануса и средства против бола, започети трансфузију течности и препарата против шока. У стационару болеснику би била извршена примарна обрада рана, а у случају потребе и ампутација ногу и настављена терапија против шока, а такође предузете мере реанимације, укључујући трансфузију крви. Све ове мере заједно по свој прилици би успеле да спасу живот Александру II“.