У окршају против Совјетског Савеза нацистичка Немачка је морала да ангажује људске и материјалне ресурсе практично из целе Европе. Заједно са Вермахтом против Црвене армије бориле су се италијанске, румунске, мађарске и финске трупе, војни контингенти из Шпаније, Словачке и Хрватске и добровољци из окупиране Француске, а такође из окупираних земаља Бенелукса и Скандинавије.
У неколико наврата током рата Совјетски Савез је био на ивици војне катастрофе. У јесен 1941. године Немци су стигли надомак Москве, а у лето 1942. су били на корак од совјетских нафтних поља, чији би пад у непријатељске руке лишио земљу „црне крви“ рата.
Тек после тријумфа у Стаљинградској бици СССР је могао мало да се опусти, мада је требало издржати још две и по године крвавих битака.
Из наших прилога ћете сазнати како је Црвена армија напредовала и ближила се сјајној победи, које болне лекције је морала да научи на том путу, које судбоносне битке су вођене на територији СССР-а, Источне, Јужне и Централне Европе и како су те битке изгледале из угла војног врха и обичних војника са обе стране.
Битка за Москву, октобар 1941 – јануар 1942, округ Волоколамск/Клин. Саветовање официра.
Артур Грим/Getty Images22. јуна 1941. године у 4 часа ујутро трупе нацистичке Немачке у оквиру операције „Барбароса“ ушле су на територију Совјетског Савеза и напредовале у правцу Москве, Лењинрада и Кијева, кључних совјетских градова. Непријатељ је практично у потпуности успео да постигне ефекат оперативног и тактичког изненађења.
Катастрофални проблеми са радио-везом у совјетској војсци, лоша организација функционисања штабова и командовања, слаба уиграност јединица, недостатак ратног искуства и грешке совјетске команде – све је то проузроковало тешке поразе Црвене армије.
Припадници противваздухопловне одбране у Парку културе и одмора „М. Горки“.
Наум Грановски/SputnikИ поред жестоког отпора совјетских трупа Вермахт је неумољиво напредовао. Већ 24. јуна је заузет Вилњус, 28. јуна Минск, а 1. јула су Немци заузели Ригу да би 8. септембра затворили обруч око Лењинграда и 15. септембра формирали велики „котао“ око Кијева. Чинило се да Немце ништа неће спречити да заузму Москву, али их је на прилазима главном граду чекао потпуни фијаско.
У овом чланку можете детаљније сазнати како је СССР преживео прву годину ратовања и како је после страшне катастрофе повлачења Црвена армија ипак успела да заустави немачки блицкриг.
Ржевска операција. Жена плаче на рушевинама родног села које су Немци спалили.
Олег Кноринг/SputnikУслед изненадне и велике контраофанзиве совјетских трупа код Москве уздрмани непријатељ је одбачен неколико стотина километара од града. Политичко руководство је закључило да је дошао тренутак за преузимање иницијативе у рату. Међутим, догађаји који су уследили показали су да је одлука била преурањена.
У зиму и пролеће 1942. године Црвена армија је покушала да пређе у контраофанзиву дуж целе линије фронта, али су се тако све снаге расплинуле, па је ту и тамо постигнут само ограничени успех. Немци су били принуђени да делимично напусте своје положаје, али су сачували важно упориште на подручју Ржева одакле су још увек могли угрозити Москву, а сузбили су и све покушаје пробоја обруча око Лењинграда и држали су у својим рукама већи део Кримског полуострва.
Напредовање ка центру града. Октобар 1942.
Getty ImagesМајска офанзива на подручју Харкова, међутим, завршила се катастрофално по СССР. У „котлу“ се нашло око 200.000 совјетских војника. Тај пораз је у великој мери допринео да Немци предузму нови блицкриг на југу земље.
У нашем материјалу прочитајте више о томе како је Вермахт извео муњевити марш на Волгу и умало запосео део совјетских нафтних поља, и како су се немачке трупе упустиле у крвави окршај за Стаљинград.
Вишецевни бацачи ракета („Каћуше“) гађају непријатељске положаје током Стаљинградске битке у октобру 1942.
Георгиј Зелма/SputnikУ току Стаљинградске битке Црвена армија је успела да скори пораз преокрене у сјајну победу. Не само да је уништила велику групацију немачких армија, него је до ногу потукла и италијанске, румунске и мађарске савезнике нациста.
Под притиском совјетских трупа Немци су се повукли са обала Волге и са Кавказа (заувек се „поздравивши“ са сновима о совјетској нафти), а такође са Ржевске избочине, чиме је коначно минула опасност у којој се налазила Москва. Поред тога, Црвена армија је искористила ситуацију и најзад пробила обруч око Лењинграда.
Курска битка. Напад формације 5. гардијске тенковске армије у рејону Прохоровке.
Иван Шагин/SputnikКада се у пролеће совјетско-немачки фронт стабилизовао стране су почеле да се припремају за одлучујући окршај на Курском фронту. Ту је у лето предузета офанзивна операција „Цитадела“, последњи Хитлеров покушај да поврати изгубљену иницијативу на Источном фронту.
У нашем чланку прочитајте како је Црвена армија однела најважнију победу у Курској бици и како је за петама потученом непријатељу јурнула на запад, ослобађајући своју територију од завојевача.
Донбаска стратешка офанзивна операција. Трупе Југозападног фронта прешле су у офанзиву и уз подршку Јужног фронта пробиле немачку одбрану.
Јаков Рјумкин/SputnikПосле тријумфа код Курска совјетске трупе више ништа није могло да заустави. Почетком 1944. године Црвена армија је најзад разбила обруч око Лењинграда, а у пролеће је коначно ослобођен Крим, а такође скоро цела територија Украјине западно од Дњепра. Црвеноармејци су 26. марта стигли на државну границу СССР-а и Румуније.
У лето 1944. године Црвена армија је показала Вермахту да је добро научила лекцију 1941. године и сада може и сама ефикасно да изведе блицкриг. Белоруска офанзива, позната као операција „Багратион“, почела је 23. јуна, непуне три године након напада Немачке на СССР.
Становници Прага радосно дочекују совјетске војнике ослободиоце, на чијем челу је маршал Иван Коњев.
Анатолиј Јегоров/SputnikЦрвена армија је силовито кренула на запад – за свега два месеца напредовала је 550-600 километара, уништивши успут 17 немачких дивизија и ослободивши целу територију Белорусије и значајан део источне Пољске. Немци су укупно изгубили око пола милиона војника.
У нашем чланку прочитајте детаљније о томе како су совјетске трупе кренуле у ослобађање Источне Европе, како је у Москви приређена парада 57.000 заробљених немачких војника и официра и како је СССР „одузео“ Хитлеру његове финске, румунске и бугарске савезнике.
Немачка, Берлин, април 1945. Совјетски јуришни авиони Ил-2.
Марк Редкин/TASSПочетак последње године Другог светског рата Црвена армија је дочекала водећи тешке уличне борбе у Будимпешти и припремајући се за ослобађање Варшаве и офанзиву у Источној Пруској. Непријатељ је снажно уздрман 1944. године, али је још увек поседовао релативно високу борбену готовост. И поред губитка кључних индустријских региона и скоро свих савезника, Немци су били спремни да се боре до краја.
Почетком фебруара у току Висло-одарске операције трупе Првог белоруског фронта на челу са маршалом Георгијем Жуковом стигле су надомак Берлина. До престонице Трећег рајха остало им је свега 70 километара. Док су вођене припреме за одлучујући марш и јуриш на град Немци су предузели последњу велику офанзиву у овом рату.
Колона заробљених немачких војника код Бранденбуршке капије 2. маја 1945. године.
Олег Кноринг/SputnikНаиме, у марту 1945. године око 400.000 немачких и мађарских војника учествовало је у операцији „Пролећно буђење“ на подручју језера Балатон и Веленце, али им је пошло за руком да продру само неколико десетина километара у совјетску одбрану. После неуспеха те немачке офанзиве Црвеној армији је био отворен пут ка Бечу.
У нашем материјалу можете прочитати како се одвијала битка за Берлин, зашто су у Европи после капитулације Немачке још увек вођене велике битке и како се догодило да у исто време прилично велики део совјетске територије још увек буде под окупацијом.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
