Како су се у Старој Русији борили против разбојника?

На преласку из XVII у XVIII век једног руског војводу који је пловио Волгом код Нижњег Новгорода су „опколиле три барже руских разбојника при чему се у свакој налазило по осамнаесторо људи“. Команда војводиног брода успешно се бранила. Разбојници су, након што су им три човека убијена, побегли. Ову причу је забележио Холанђанин Корнелис де Брујн који је 1703. године путовао Волгом у Астрахањ бродом на којем се уз 52 човека налазило преко четрдесет пушака и пиштоља, док су током ноћи двојица држала стражу. Разбојници су све до друге половине XVIII века заиста представљали огроман проблем.

Василиј Суриков, „Степан Разин“, 1907.

Руски музеј/Sputnik

Како се држава борила против разбојника

Први законодавни спис „Руска правда“ за разбојништво прописује сурову казну: сва имовина разбојника да буде разграбљена, а он са породицом убијен или продат у ропство. То, наравно, није зауставило преступнике.  Разбојници, који су се називали „тати“ или „вори“, у Русији су постојали далеко пре појаве регуларне полиције и били су озбиљан фактор живота на који се морало рачунати.

Специјалне мере евидентирања и истраге професионалних преступника појавиле су се тек у законику „Судебник“ из 1497. године. Посебно злокобни повратници злочину проглашавани су за „зле људе“ или „познате злочинце“, при чему се спроводила процедура прикупљања података од локалних становника о злочинима конкретне особе.   

Николај Јеврејинов, „Јавно батинање“

Јавно власништво

Од 1539. године у Русији су се појавиле специјалне установе за борбу против разбојника. Биле су то тзв. „губне куће“ на чијем челу се налазио „губни старешина“, који је био први „позорник“ у Старој Русији. Ове установе су биле под контролом управе за разбојништво. Јасно је да су ове мере слабо помогле у сузбијању криминала.

Како су разбојници живели 

Први руски економиста Иван Посошков је 1724. године забележио: „Код нас у Русији имамо много разбојника, јер их у банди може бити не само по десет или двадесет, него и по сто или двеста.“ Разбојници су ретко деловали појединачно, по правилу су се окупљали у банде које су имале своје атамане, примитивну хијерархију, располагале превозним средствима и оружјем, укључујући и тешко наоружање до којег су долазили тако што су са трговачких и царских бродова крали топове и отимали пушке од војника.

Препоручујемо

Четири највеће варалице Руске империје

Разбојници су имали своје „јазбине“ у градовима и селима. Скривање разбојника било је кривично дело које се посебно кажњавало. Како је записао Михаил Ломоносов, јазбине се „налазе у селима, а у градовима се често користе за продају украдене робе“. Чак је и сам велики руски просветитељ признао: „мада се на разбојнике шаљу истражитељи, ипак нема готово никакве наде да се ово зло на тај начин може искоренити или бар знатно умањити“.

Зашто су чак и средином XVIII века разбојници наставили да тероришу становништво? Полиција је почела да се појављује тридесетих година XVIII века само у великим градовима. Професионални војници из редова племства налазили су се у служби у великим градовима или на бојним пољима. Локалне војводе су располагале ограниченим арсеналом и малим бројем људи. Војни гарнизони су се налазили само у великим градовима. Осим тога, за сваку акцију војвода је морао да има дозволу центра. А разбојници су били добро организовани, познавали су околину и људе, и знали вештину ратовања. Међу њима је, наиме, увек било много одбеглих кметова и војника. 

Константин Савицки, „Бегунац“, 1883.

Третјаковска галерија

Зато су у шумском честару трговца или кочије са робом могли лако да пресретну разбојници. „Легавши у жбуње крај пута, разбојник је увече чекао свој плен, и као гладан медвед из брлога, намрштено гледао у даљину“ – овако је Иван Крилов описао ту слику. Заштита сопствене имовине била је препуштена свакоме понаособ.

Како се становништво штитило од разбојника? 

Историчар Андреј Шипилов је у чланку „Како су се у XVIII веку људи бранили од разбојника?“ записао да је сваки имућан човек тада имао читав арсенал хладног и ватреног оружја. Богаташка имања су била утврђена. Тако је имање кнеза Александра Меншикова „Раненбург“ имало зидине, утврђену капију и бастионе са топовима. Али нису сви имали тако компликоване грађевине.

Артиљеријско оруђе. Илустрација из енциклопедије Брокхауза и Ефрона (1890—1907)

Јавно власништво

Шипилов наводи следеће податке. Кнез Гагарин у Тулској губернији је 1721. године имао „фузеју“ (пушку са глатком цеви) и сабљу, комесар Пашков у Коломенском округу је 1723. године на тавану имања имао два пиштоља и два „мала топа од ливеног гвожђа“, а начелник државне управе Лосев у Рузском округу имао је „три топа гвоздена“. Ђулад и барут тада су били у слободној продаји, тако да је обичан човек могао код куће да направи читав арсенал.

Кнез Григориј Волконски, Петров саборац и начелник Тулског завода за производњу оружја, држао је на свом имању 14 топова од ливеног гвожђа, 2 топа од рафинисаног челика и 16  лафета, укључујући 4 на точковима. Међутим, овај арсенал није помогао кнезу. Цар га је погубио због крађе приликом изградње завода.

Али и крајем XVIII века разбојници су и даље представљали проблем за обичне људе. Песник Михаил Дмитријев се присећао: „С доласком лета, када би шуме већ озеленеле, појавили би се разбојници... Мој деда је увек је био спреман: сваке године, чим гране пролеће, у својој сеоској кући на зидовима собе и предсобља качио је пушке, торбе са барутом, сабље и копља“.

Сергеј Иванов, „На граници Московске државе“, 1907.

Јавно власништво

Када би наишли разбојници, сељаци су бежали на спахијско имање, а спахијске слуге су узимале оружје. Дмитријев је био сведок једног сусрета свог деде са разбојницима: „Мој деда је узео бодеж, наредио да се отвори капија и чекао разбојнике на трему. Том приликом све се, ипак, добро завршило. Разбојници, њих дванаест, наоружани до зуба, пришли су на коњима огради, позвали стражара и рекли му: 'Иди, кажи Ивану Гавриловичу да се нисмо уплашили његове узбуне, него су нам коњи уморни.“ Истог дана, међутим, ова банда је опљачкала и спалила млин код Сизрања.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!