Пет истакнутих командира совјетских партизана у Другом светском рату

• Пријавите се на наш Телеграм канал
• Запратите нашу страницу на руској друштвеној мрежи Вконтакте
• Пријавите се на нашу недељну мејлинг листу
• Укључите у браузеру „Show notifications“ (дозволи обавештења) за наш сајт
• Инсталирајте VPN сервис на свој рачунар и/или телефон како бисте имали приступ нашем сајту чак и ако он буде блокиран у вашој земљи

1. Фјодор Павловски

Један од првих партизанских командира у периоду рата био је Фјодор Павловски, бивши војник, а затим чиновник који је живео на југу Белорусије. Он је почетком јула 1941. године у свом крају организовао партизански одред „Црвени октобар“.

Борци његовог одреда су неуморно мрцварили непријатеља и без страха предузимали веома дрске подухвате. Једна од најпознатијих операција било је уништење штаба немачке јединице у селу Глуша. Ту операцију су партизани извели заједно са јединицом Црвене армије.

„Још за дана су партизани ушли у Глушу правећи се да су мештани“, написао је касније Петар Калињин, један од руководилаца партизанског покрета у Белорусији. „Када се смрачило они су из заседе први отворили ватру на немачке стражаре. Затим су гранате полетеле у прозоре школе где су ноћивали хитлеровци. То је био сигнал за општи напад. Скоро истовремено су у село са једне стране упали црвеноармејци а са друге партизани на челу са Ф. И. Павловским... Непријатељски официри и војници су полуобучени искакали из кућа право на нишан нашим борцима. Мало њих је успело да побегне“.

Фјодор Павловски је наставио да руководи различитим партизанским јединицама на територији Белорусије све до њеног коначног ослобођења у лето 1944. године. После тога је позван у Москву где је добио статус резервисте.

2. Александар Герман

У лето 1942. године обавештајац Александар Герман је стао на чело Треће лењинградске партизанске бригаде која је дејствовала на северозападу Совјетског Савеза. Био је изузетан командир и талентован организатор. За кратко време је 16-струко увећао број своје јединице. У почетку је она бројала 150, а убрзо затим 2.300 људи.

До јесени 1943. године Германови партизани су ликвидирали 9.500 немачких војника, на пругама су приредили 44 диверзије у којима су возови са техником слетали са шина, дигли су у ваздух 31 железнички мост, ликвидирали 17 непријатељских гарнизона и око 70 општинских управа.

У ноћи између 5. и 6. септембра 1943. године у склопу казнене експедиције Немци су опколили бригаду на подручју села Житнице близу Пскова. Партизани су одбили да се предају и ухватили су се у коштац са бројнијим непријатељем.

Александар Герман је два пута рањен, али је успео да изведе партизане из обруча. У жестоком окршају је рањен и трећи пут, и та рана је била смртоносна.

3. Михаил Дука

„Михаил Дука је у борби био чврст, храбар и увек сигуран у победу. Можда му је управо та бескрајна вера у победу и правичност наше борбе помагала да изводи дрске нападе и диверзије, и да у тешким тренуцима извлачи одред, а затим и бригаду, из врло тешких ситуација. Он је веровао нама, партизанима. И ми смо имали бескрајно поверење у њега“ – тако је командира Брјанске партизанске бригаде описао Фјодор Костин, један од њених бораца.

Јединица Михаила Дуке је ликвидирала хиљаде непријатељских војника и официра, стотине њих је заробила, уништила је 17 непријатељских гарнизона, извела око 100 диверзија на пругама, где су са шина слетале композиције које су носиле муницију, гориво и провијант, дигла је у ваздух 57 железничких и друмских мостова и уништила преко 500 возила. Чак је оборила и један авион.

Дука је 1944. године пребачен у регуларну армију, да би 24. априла 1945. године био именован за команданта 82. гардијске стрељачке дивизије са којом је учествовао и у бици за Берлин.

Командант 8. гардијске армије Василиј Чујков сећао се како је бивши партизан надахнуо своје војнике да форсирају реку Шпреју: „Требало је да обавештајци препливају водену препреку, али су се мало уплашили. Тада је Дука скинуо војничку блузу, изуо се и први ускочио у реку. Вода је у ово доба пролећа хладна, али га то није зауставило. Допливао је до супротне обале, тамо је откачио два чамца и са њима се вратио на нашу обалу. Обавештајци су појурили за командиром, па је убрзо затим цела дивизија форсирала реку, неки у чамцима а неки загазивши у воду“.

На Паради Победе на Црвеном тргу у Москви 24. јуна 1945. године Михаил Дука је, сада већ у чину генерал-мајора, носио симболични кључ побеђене престонице нацистичке Немачке.

4. Сидор Ковпак

Када је немачка армија продрла у Совјетски Савез, Сидор Ковпак, ветеран Првог светског рата и Грађанског рата, већ је имао педесет четири године. И поред тога, поново је узео оружје и постао једна од најпознатијих личности партизанског покрета у Украјини.

У септембру 1941. године Ковпак се нашао на челу малог партизанског одреда од десетак људи који се скривао у Спатшчанској шуми у близини града Путивљ на североистоку Украјине. За шест месеци је Ковпаков Путивљански одред прерастао у Сумску партизанску јединицу од 500 бораца.

У лето 1943. године Ковпакова јединица је добила задатак да изведе масовни напад на територију западне Украјине, познат као „Карпатски продор“. За три месеца партизани су прешли 2.000 километара у непријатељској позадини, поразивши 17 немачких гарнизона, уништивши 19 транспортних ешалона, 51 магацин и 52 моста, и вршећи саботаже на многим електранама и нафтним постројењима.

„Када смо се појавили на прилазима Дњестру Немци су били крајње изненађени, помислили су да се ради о падобранском десанту“, сећао се касније Ковпак. „Путевима су патролирала возила са одредима жандармерије. Један такав одред нас је напао код града Скалата. Ту смо се улогорили на ивици шуме. Проценивши да се ради о малом одреду совјетских десантних снага, немачки жандарми су се распоредили у линију и кренули у 'психолошки' напад на партизанску јединицу од око две хиљаде бораца. Пустили смо их да нам приђу толико близу да смо са задовољством видели како се брзо мења израз на њиховим лицима када је читав крај шуме одједном оживео и у сусрет им кренула лавина партизана. Жандарми су нестали као под налетом ветра“.

Сидор Артемјевич Ковпак (или „деда“, како су га звали партизани) крајем 1943. године је због болести био принуђен да преда команду свом заменику Петру Вершигори и да се повуче на територију под контролом Црвене армије. У част свог бившег команданта Сумска партизанска јединица је ускоро преименована у Прву украјинску партизанску дивизију двоструког Хероја Совјетског Савеза Сидора Ковпака.

5. Дмитриј Медведев

У августу 1941. године, Дмитриј Медведев, искусни припадник службе државне безбедности, предводио је оперативну групу „Митја“, која је деловала на територији Смоленске, Брјанске и Могиљовске области. Поред тога што је извео 50-так великих операција, он је створио услове за настанак такозваног „партизанског краја“, огромне ослобођене територије у непријатељској позадини, коју су чврсто држали партизани.

Од јуна 1942. Медведев је постао стални командант партизанског одреда за специјалне намене „Победници“, упућеног на територију западне Украјине. У саставу формације су били војници Засебне моторизоване бригаде за специјалне намене, као и шпански антифашисти који су се настанили у СССР-у после пада Републике у Шпанском грађанском рату.

Поред уништавања непријатељске живе силе и војне инфраструктуре, Медведевљеви партизани су вребали високе нацистичке званичнике и генерале Вермахта („Победницима“ је пошло за руком да заробе 11 таквих нациста). У децембру 1942. године група војника из овог одреда на челу са обавештајцем Николајем Кузњецовом организовала је успешну заседу на официре из немачког штаба, а затим открила локацију Хитлеровог штаба на Источном фронту. Био је то бункер „Верволф“ у близини града Винице у централној Украјини.

Почетком 1944. године „Победници“ су притекли у помоћ јединицама Црвене армије у великој борби за територију Украјине на десној обали Дњепра, а у октобру исте године одред је расформиран. Дмитриј Медведев је после рата послат у Литванију, где му је богато искуство добродошло у борби против „шумске браће“, локалних противника совјетске власти.