Како то да бољшевичка власт није дирала мајку свог најљућег непријатеља?

Звала се Марија Дмитријевна Врангел и била је мајка барона Петра Николајевича Врангела, једног од главних противника совјетске власти током грађанског рата.

Док се њен син борио против Црвених на југу земље, баронеса Врангел је живела у Петрограду (Санкт Петербургу). А пошто није стигла на време да побегне из Русије била је принуђена да се запосли као научни сарадник у Музеју града у Аничковом дворцу.

„Упркос свим страхотама живота и мојој посебно деликатној личној ситуацији, ја сам неким чудом остала жива“, присећала се Марија Дмитријевна. „Живела сам под својим презименом, није било могуће да га променим је су ме многи познавали. Али у мојој радној књижици, која је служила уместо пасоша, писало је: Врангел, службеница.

Генерал Врангел је био веома важна личност у антибољшевичком штабу, командовао је дивизијама, корпусима, па чак и армијама. Међутим, совјетска власт није предузела никакве мере против његове мајке, иако су у то време ухапшени многи рођаци мање познатих белогардејаца.

Ситуација се за баронесу променила у априлу 1920. године, када је Петар Врангел прихватио дужност „владара и врховног команданта оружаних снага на југу Русије“. Његово име је почело често да се провлачи по совјетским новинама, на зидовима кућа појавиле су се карикатуре и апели да се уништи „белогардејски демон“.

Марију Дмитријевну власти ни тада нису дирале али је она знала да то неће још дуго потрајати. Пријатељи су јој помогли да се пресели у предграђе Петрограда где је неко време живела као сликарка Веронели.

Крајем октобра 1920. баронеса Врангел је искористила прилику да побегне „од тих звери“ у Финску. Неколико недеља касније и њен син је са остацима своје поражене војске заувек напустио Русију.