Како је у СССР-у настао логор за жене и децу „издајника отаџбине“

Тридесет хектара земље, два низа бодљикаве жице и бараке од ћерпича – тако се може описати практично све што се налазило на територији Акмолинског логора за жене издајника отаџбине (скраћено АЛЖИР - отаџбина на руском „родина“ - или 26. тачка). 

Логор се налазио недалеко од данашњег села Акмол (некада Малиновка) у Казахстану од 1938. до 1953. године. Током постојања кроз њега су прошли на дестине хиљада чланова породица „издајника отаџбине“.

Затворенице су у логор упућиване без суђења  

Меморијални комплекс сећања на жртве политичких репресија и тоталитаризма „АЛЖИР“

Иља Бујановски

Наредба НКВД-а (Народног комесаријата за унутрашње послове) „О репресивним мерама против супруга осуђених издајника отаџбине и смештању њихове деце“ потписана је 15. августа 1937. године и веома брзо још незавршени логор се напунио затвореницама.

Репресије су се односиле на све садашње и бивше супруге мушкараца који су осуђени за шпијунажу, заверу или везу са опозиционим десничарско-троцкистичким организацијама. Изузетак су биле труднице, старе жене, као и „оболеле од тешких и заразних болести“, које су морале да се обавежу да неће мењати место становања. 

Супругама и другим рођацима „издајника“ нису судили, него их само обавештавали о одлуци Посебног савета при НКВД-у. Према сећањима Галине Степановне-Кључникове, супруге доцента математике академије „Василиј Жуковски“ Андреја Кључникова, за обичним канцеларијским столом седела су двојица у војним униформама који су јој пружили лист папира и рекли јој да се потпише. „А затим је уследило чекање у притвору и дуг пут у казахстанску степу“, присећала се она.

До данас не постоје тачни подаци о броју репресираних на основу наредбе НКВД-а. Извештаји о томе су и даље државна тајна. Међутим, пронађена је белешка шефа НКВД-а Николаја Јежова и „Стаљиновог џелата“ Лаврентија Берије, упућена Стаљину, у којој се спомиње бројка од „18.000 супруга ухапшених издајника“.

Кадар из ТВ серије „А.Л.Ж.И.Р.“

реж. Александар Касаткин, 2018/Киноград

Тежак рад

Затворенице су радиле у ужасним условима.  АЛЖИР је у том погледу био знатно строжи од многих других логора у систему Гулага. Између осталог, у њему је било забрањено слање и примање писама, добијање пакета, као и рад у струци. Истина, последња забрана је била само формална. Већина жена је поседовала струке које су биле „неопходне“ логору.

Током првих месеци постојања АЛЖИР-а жене су радиле искључиво на грејању барака. То су радиле помоћу трске која је у огромним количинама расла по обалама језера Желанаш (на територији логора). Трска, мада гори, не даје много топлоте, тек толико. Логор је почео да се насељава затвореницама средином зиме и од грејања је зависило да ли ће оне преживети до пролећа. Према свим логорским правилима, затвореници нису смели да излазе напоље ако је температура испод -30 степени (што није реткост за те крајеве зими, где температура достиже и -40). Међутим, чувари су често занемаривали ово правило. На пролеће 1938. године комисија из Москве је код 89 затвореница утврдила озбиљне промрзлине.

Меморијални комплекс сећања на жртве политичких репресија и тоталитаризма „АЛЖИР“

Иља Бујановски

„Рад на језеру трајао је током читавог дана. После десеточасовног рада биле смо уморне, очи су нас болеле од заслепљујућег снега. Чинило нам се, кад би нам дозволили, легле бисмо на снопове трске и не бисмо више отвориле очи“, присећала се затвореница Марија Анцис.

После зиме жене су добиле задатак да пројектују и саграде погон за шивење. Оне са техничким образовањем најчешће су седеле у посебним малим баракама за столовима и цртале пројекте. Док су затворенице са хуманитарним образовањем имале знатно мање среће – градиле су бараке за новопридошле.

„Голим ногама су месиле глину са сламом, набијале овом влажном масом дрвене калупе, одвлачиле их и истресале мокре ћерпиче на простор за сушење“, записала је Галина Степанова-Кључникова.

Меморијални комплекс сећања на жртве политичких репресија и тоталитаризма „АЛЖИР“

Иља Бујановски

Када је изградња логора завршена, тамо се налазило шест барака – у једну би се сместило 300 жена. Жене су живеле у врло скученим и суровим условима. Иако се на територији логора налазило читаво језеро, свака затвореница је добијала само по ведро воде недељно за прање веша и купање.

Деца АЛЖИР-а

У совјетској штампи тога времена често је цитирана Стаљинова реченица: „син не одговара за оца“. Али у стварности за дела очева су сви одговарали.

Женама које су биле послате у АЛЖИР одузимана су новорођенчад и смештана у јасле, где су затворенице могле да уђу само да их подоје. Чим би напунила три године деца су пребацивана у дечје домове. Изузетака није било.

Препоручујемо

Како је авантуристички роман писан у Гулагу помогао његовом аутору да преживи логор

Према деци „издајника отаџбине“ запослени у домовима односили су се непријатељски, чинећи им живот тешко подношљивим. „Све су нас ошишали, преобукли, добила сам превелику одећу, а  други премалу, затим су нас убацили у вагоне и одвезли на Урал. У дечјем дому све се радило по команди: на сто би поставили врео боршч који су деца једва могла да пипну, а неколико минута касније би га однели и ставили исто тако врелу кашу коју би деца такође једва дотакла, а чим би се зачула команда, и њу су склањали. Остао би још комад хлеба, њега сте морали брзо да поједете, јер су приликом изласка проверавали и деци одузимали све што би им преостало“, присећала се Искра Шубрикова која је одрасла у једном од таквих домова. Њен отац, партијски радник у Новосибирску, био је стрељан. 

Осим тога, партијски радници су децу осуђеника идеолошки „обрађивали“ и наводили их да мрзе родитеље. Великом броју деце промењена су имена и презимена.  

У тексту посвећеном дечјим домовима на званичном сајту музејског комплекса АЛЖИР наводи се да у дому који је био најближи логору преминулу децу зими нису сахрањивали, јер је земља била залеђена и није се могло копати. Уместо тога су тела деце чували у дрвеној буради до пролећа, а затим закопавали у заједничку гробницу.

Познате затворенице

Једна од најпознатијих затвореница АЛЖИР-а била је Рахиљ Месерер-Плисецка, совјетска глумица (са псеудонимом Ра Месерер) и мајка Маје Плисецке, легендарне совјетске балерине. Њен муж је био осуђен због шпијунаже. Рахиљ је у логору провела преко годину дана, након чега је пребачена у слободно становање у насеље Чимкент, где је радили као учитељица плеса.

Рахиљ Месерер са децом Азаријем, Мајом и Александром у Чимкенту, 1939. године

Јавно власништво

Ашхен Налбандјан је још једна позната личност. Мајка чувеног совјетског песника Булата Окуџаве доспела је у 26. тачку 1939. године после хапшења мужа, оптуженог за троцкизам. Четрнаестогодишњи Булат је остао сам, а три године касније отишао као добровољац на фронт, надајући се да ће то на неки начин олакшати мајчину судбину. Међутим, сама Ашхен је могла да се врати у Москву тек 1947. године, и даље верујући у партију.

Булат са мајком Ашхен Налбандјан

Из личне архиве Олге Владимировне Окуџава

Данашње доба

Данас се на месту АЛЖИР-а налази меморијални комплекс посвећен сећању на жртве репресије. Од логора практично није остало ништа, али се на његовој територији налази музеј у којем су приказане умањене копије барака. Оне су саграђене од истог материјала као и оригиналне, од ћерпича.

Такође, на истом месту је постављена копија „краснухе“ – вагона за превоз затвореника. Ту је и споменик „Капија жалости“, симбол „уласка на свету земљу на којој се одиграва сусрет између два света – живих и мртвих“.

Меморијални комплекс сећања на жртве политичких репресија и тоталитаризма „АЛЖИР“

OspreyPL (CC BY-SA 4.0)

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!