Како је Москва пре Октобарске револуције решавала питање отпада

У старо време није било много отпада. Скоро све што вреди – одећу, посуђе, свакодневне предмете – људи су користили и поправљали док се дефинитивно не распадне на саставне делове. Одећу су прекројавали, а када више заиста није могла да се носи, користили је као крпе за брисање или од ње правили „корпију“ (гомила нити од тканине која је замењивала вату). Све остатке хране давали су животињама, сломљене дрвене предмете палили, а папир, наравно, чували.

А ипак је у великом граду, какав је Москва била већ у XV веку, отпада било више него што су људи успевали да сакупе и прераде. Један од главних проблема биле су фекалије, које су због све већег броја становника већ у XVII веку постале питање од градског значаја.

„Золотари“: шта је функционисало уместо канализације

Золотари, 1910.

Јавно власништво

Стари Московљани су лако трпели нечистоћу – као и све градско становништво средњовековне Европе. Отпад и фекалије просипали су право на улицу. Тоалети у кућама богатих људи често су излазили у задње двориште или сокак. Калдрме су постојале само у главним улицама, и то само неким, док је већина улица била препуна блата, помешаног са балегом и људским изметом. Балега је привлачила јата врабаца, а на пролеће, када се топио снег, становници града су блато са улица одвозили у баште у околини Москве.

Све до средине XVII века није могло бити ни говора о чишћењу улица или поштовању санитарних мера. Чак и након што је 1654. године у Москви и централном региону земље дошло до епидемије куге, која је однела око трећине становника, ништа се није променило све до 1699. године. Тада је цар Петар издао кратак закон „О одржавању чистоће у Москви и казнама за избацивање смећа и сваке врсте измета на улице и у сокаке“. Људи су за ове поступке кажњавани бичевањем и новчано.

Али било је потребно да се догоди још једна епидемија куге 1771. године како би московске власти власнике кућа обавезале да морају имати септичке јаме.

За њихово чишћење уведена је екипа „золотара“. То су били људи који су ишли по улицама са бурадима и за минимални износ празнили ископане јаме. У почетку су овај посао обављали осуђени ситни криминалци, при чему им је за ову службу скраћивана казна затвора. Постепено су посао почели да обављају сиромаси. Био је то ипак некакав посао, који је уз то носио малу шансу да се у отпаду пронађу новац или нека драгоценост.

Золотари су радили ноћу, јер им је посао био врло „мирисан“. Зато су у XIX веку прозвани „брокарима“ – по веома познатом произвођачу парфема.

Препоручујемо

„Просторија у коју цар иде пешке“: нужници у царској Русији

„Рано ујутро крај наших прозора тандрчу кола са бурадима – напред се, на седишту учвршћеном дугим еластичним приткама, труцкају 'припадници златне чете', меланхолично подстичући коње и успут са слашћу једући комад белог хлеба. Пролазници су окретали главе од њих и затварали носеве, гунђајући: 'Иде Брокар'“ – присећао се становник Москве, позоришни критичар Јуриј Бахрушин.

Након што би обишли део града за који су били задужени, золотари су одлазили у предграђе, иза Камер-колешког бедема, и просипали садржај своје буради у тамошња језера или доњи ток реке Москве. У Лефортову, једном од најстаријих рејона Москве, и данас постоји Златна улица, која пресеца некадашњи Камер-колешки бедем. Овом улицом су золотари свој терет возили у предграђе иза Владимирског друма.

П.П. Павлов / Јавно власништво

Средином XIX века Москва је била окружена прстеном отпада. Историчар Николај Карајев се присећао: „прилазећи Москви на коњима, људи су затварали нос од смрада који се ширио са депонија ђубрета, а чак и када је успостављена железница, у вагонима би се затварали прозори. Историчар Соловјов је у том погледу Москву упоредио са Сатурном, око којег такође постоји прстен.“

Наравно, становници Москве су на сваки начин покушавали да уштеде на услугама золотара. Сами би просипали, празнили своје септичке јаме иза ограде, на празне парцеле или директно на улицу.

П.П. Павлов / Јавно власништво

Од 1875. године Градска дума Москве је почела да доноси обавезујуће одлуке по питању одржавања чистоће у граду. Одређено је тачно време за одношење фекалија, прописaне су руте којима ће се ова кола кретати, као и правила за копање санитарних јама и тоалета.

Али сва правила и казне били су немоћни пред ниском културом свакодневног живота. Лист „Руски летопис“ је 1871. године овако описао центар Москве: „Идемо следећи мирис. Ево га Црвени трг и на њему једини споменик у Москви посвећен ослободиоцима града 1612. године. А око њега ужас од смрдљивих вода које теку са свих страна. У зиданој тржници у прљавштини и смраду пребивају градске кафане. Из унутрашњих дворишта често читави потоци смрадних нечистоћа истичу директно на улице.“ 

Јавно власништво

Тек 1893. године московске власти су најзад почеле да граде канализацију и уређују Љулинска, а затим и Љуберецка поља за пречишћавање вода. Док су золотари московским улицама пролазили све до тридесетих година XX века. 

Изградња московске канализације, 1898.

Јавно власништво

Кућни отпад: депоније и скупљачи отпада

Са повећањем броја становника у Москви расла је и количина кућног отпада. Више није било довољно паса да поједу све остатке при сечењу меса од закланих свиња и крава које су се у хиљадама продавале на пијаци у улици Охотни рјад. Тада су се појавили скупљачи стрвина.

Скупљач отпада, Москва

Јавно власништво

Историчар Георгиј Андрејевски пише: „Средином XIX века на московским улицама су се појавилe запреге са дном обложеним поцинкованим лимом, покривене прљавим и исцепаним непромочивим платном или трском. Када су се оне полако вукле улицама, пролазници су од неподношљивог смрада затварали нос, а станари кућа прозоре“.

Ова возила су сакупљала кости, жиле, копита, главе заклане стоке и одвозили их у млинове за кости, мануфактуре за производњу сапуна, фабрике лепка, који су се налазили у тадашњем предграђу града – иза данашњег Трећег саобраћајног прстена.

Јавно власништво

Из већине градских дворишта ђубре су односили скупљачи отпада. Они су ишли по граду са колицима и сакупљали стару одећу, старо гвожђе, отпатке од производње обуће и одеће и други отпад. Према процени Андрејевског, за један дан су могли да сакупе 8-10 пуда отпада (један пуд је био око 16 килограма).

Скупљач отпада

Јавно власништво

Сакупљач отпада је своје џакове носио у складиште, где их је продавао по цени од 13 до 23 копејке за пуд. У складишту се ђубре сортирало: крпе су одлазиле у фабрике за производњу папира, кости у фабрике за производњу лепка, стакло у фабрике стакла, а читаве флаше и тегле могле су се продати у продавницама посуђа.

Складиште старих крпа у селу Кондрову, 1908.

Јавно власништво

Али у целој Москви је било можда 100-200 скупљача отпада, што је било сувише мало за велики град. Зато су се ван града ипак појавиле дивље депоније. Лист „Московске ведомости“ је писао: „Иза Дорогомиловског ђерма на земљи житеља села Фили ђубре се баца у дубоку јаругу. Ових дана на двојицу ђубретара који су преспавали у тој јарузи обрушило се ђубре под којим су се угушили. Заједно са њима у ископаним јамама ноћили су и други ђубретари, који су успели да се извуку на површину. Они су локалне сељаке обавестили да је дошло до обрушавања ђубрета, а ови су им помогли да извуку тела двојице несрећних бескућника.“

Село Фили

Јавно власништво

Крајем XIX - почетком XX века Москву је задесила криза отпада. Нечистоћа и депоније су затрпавале град. Са овим проблемом суочила се совјетска власт.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!