Како је одлазак у тоалет изгледао у Русији све до Октобарске револуције

„Сваки домар је дужан да човеку покаже потребно место, што, ипак, треба избегавати, јер су ова места углавном прљава. Најзгодније је свратити у прву гостионицу, само не треће класе, претходно дајући вратару или хотелском момку напојницу од 5 или 10 копејки. Заједнички клозет, прилично чист, може се наћи у улици Иљинка преко пута Берзе, иза Новотроицке гостионице у уском Певческом сокаку, у пролазном трему где се силази у подрумску просторију“, записао је Владимир Гиљаровски у водичу по Москви 1881. године.

Као што се може закључити, пронаћи јавни тоалет у Москви у та времена није било лако. Јавни клозети у градовима су се појавили тек деведесетих година XIX века.

„Золотар“ или дренажни бунар?

Золотари, 1910.

Јавно власништво

Најпре су уређене тоалете у Русији добили ко други него цареви. Клозети су постојали у двору Ивана Грозног у Коломни, у дворовима Алексеја Михајловича у Измајлову и Коломенском. У дворцу Монплезир у Петерхофу 1710. године за Петра Великог направљен је први клозет  са одводом.

Крајем XVIII века опремљени тоалети су се појавили и у кућама високог племства. Детаљно их је описао Дајкокуја Кодају, јапански трговац који је био принуђен да у Русији проведе десет година (негде у последњој деценији XVIII века) и који је руску свакодневицу посматрао радозналим очима придошлице.

„Чак и у троспратним и четвороспратним кућама нужници се налазе на сваком спрату“, описивао је Дајкокуја живот у Петербургу, где је више пута боравио. „Они се смештају у углу куће, а споља се изолују двослојним или трослојним зидом, како се не би ширио смрад. Горе се поставља цев налик на димњак кроз коју смрад излази напоље.“ Дајкокуја пише да је висина дрвеног седишта у овим клозетима била око пола метра, и то објашњава овако: „у Русији се носе тесне панталоне, па је чучање, како се чини код нас, непрактично“.

Он такође истиче да у неким кућама постоје нужници са више отвора истовремено, док се код богаташа у њима налази и пећ, како не би било хладно. Јапанац наводи и цену пражњења септичких јама – 25 рубаља годишње. То је према мерилима оног времена био велики новац који су могли да плате само богаташи.

Сухаревка. Крај 19. века

pastvu.com/Public Domain

Чишћење септичких јама обављала је екипа „золотара“, који су се појавили у време Катарине Велике. Они су обилазили одређене делове града и односили смрдљив садржај у бурадима. За ову услугу су добијали надокнаду, на којој је већина грађана покушавала да уштеди, бацајући своје фекалије на улицу, у канале иза ограде, где год би им било згодно.

Историчарка Вера Бокова пише да су једно време постојали „дренажни бунари“. Њих описује московски љубитељ позоришне уметности Јуриј Бахрушин: „Јаме у земљи које имају способност да у тло приме све што у њих доспе. Захваљујући њима власници парцела били су ослобођени трошкова одвоза смећа са свог имања. Сва та одвратна прљавштина сливала се у бунар и нестајала. А власник није марио за то што је ова нечистоћа затим доспевала у подземне токове из којих су се бројни бунари пунили пијаћом водом.“

У зградама са више станова собе са тоалетом налазиле су са на заједничком степеништу. Зато се у ходницима ширио смрад, посебно лети. У двориштима таквих зграда изнад септичких јама налазили су се пољски тоалети – за оне који су живели у приземљу и подруму, као и за домаре и вратаре. 

У другој половини XIX века у већини скупих хотела и у кућама богаташа већ су били уобичајени тоалети са одводом и воденим чепом (сифоном), који је спречавао да се смрад враћа из одвода у просторију.

Али то је било могуће само код богатих људи који су живели у луксузу. А шта је могао да учини пристојан човек ако га на улици потера у тоалет?

Улични тоалети у царској Русији

Бесплатни московски јавни тоалет на улици Пљушчиха бр. 57/4

Архив С.Г. Величко./pastvu.com/Public Domain

„Можете обићи читаву Европу и нећете видети сцене какве се у Петербургу дешавају свакодневно и то пред очима свију. Не памтимо да се пре неколико година у граду дешавало ишта слично. Господин се зауставља насред улице и пред очима свију који пролазе у кочијама обавља нужду. У Лондону би овакав господин завршио у полицијској станици, као неко ко је учинио непристојност; али како се може на такав начин третирати становник града у којем не постоји неопходна ствар за градски живот – 'уринал'? (тако су се од енглеског urinal у то доба називали писоари – прим. ур.) Притом са сигурношћу знамо да ако пролазник осетљивији за питања пристојности сврати на минут или два за капију неке куће, домар ће га одатле истерати на улицу“, записао је Иван Гончаров 1864. године. Велики писац је био становник Петербурга као и сваки други, па је и сам, како признаје у писму, био принуђен да понекад „јавно, на улици, подлегне људској слабости“.

Пројекат јавног тоалета, односно „ретирадника“ у Санкт Петербургу. Реч потиче од француског se retirer - повући се.

Јавно власништво

Први јавни тоалет, пише историчар Игор Богданов, појавио се у Петербургу 1871. године код Михајловског мањежа. „У њему су се налазила два писоара, два клозета и мала собица за чувара; тоалет је имао обилно снабдевање водом, грејао се на гвоздену пећ.“ У јавним тоалетима грејање је било обавезно, иначе би се зими вода заледила.

Убрзо је према пројекту градског архитекте Ивана Метца саграђено још пет уличних „кућица“. У њима су била одвојена одељења за жене и мушкарце и соба за чувара. Биле су ограђене и окружене дрвећем, а ипак су се многи, писао је архитекта Метц, „радије заустављали испред улаза, него улазили унутра!.. Шта да се ради – и за то је потребно време, потребне су године да се човек навикне“. Ови тоалети су били бесплатни, одржавала их је градска управа. 

У Москви је ситуација била још гора. Први комплетно уређени јавни тоалети почели су да се појављују тек крајем XIX века. Пре тога су постојале само кабине, углавном на великим пијацама, где је обављање нужде на улици пред народом било сасвим неприхватљиво. А како су ствари стајале у другим улицама? Како се присећао Московљанин Николај Давидов, „места на којим су се налазиле кочијашке станице, крчме, гостионице, обичне кафане и слично, као и готово сви улични ћошкови, макар били замандаљени, и разне пусте уличице (а било их је много!), па и покривене капије кућа... били су жаришта смрадног ваздуха.“

Тоалет на Сухаревском тргу (Москва), 1933-1934

Г. А. Брунштейн/pastvu.com/Public Domain

Негде после 1880. године на трговима су се појавили јавни писоари: обичне решетке изнад септичких јама, начињене на земљи и ограђене параваном (налик на кабине за пресвлачење на плажама). Тек почетком XX века појавили су се капитални камени јавни тоалети, међу њима и три подземна: на Театралном, Сухаревском и Пушкинском тргу.

Кадар из филма „Аелита“

реж. Јаков Протазанов, 1924/МЕЖРАБПОМ-РУСЬ

Међутим, главни проблем јавних тоалета у царско доба било је уклањање фекалија. Чак ни у Москви и Петербургу, најнасељенијим градовима империје, до краја XIX века није постојала канализација.

Куда су одлазиле отпадне воде у Москви и Петербургу? 

У Москви је изградња канализације почела тек 1893. године, када су се појавила Љублинска поља за пречишћавање вода, у којима се нечистоћа филтрирала кроз тло. Ипак, још дуго је стара престоница била окружена „прстеновима нечистоће“, које је историчар Соловјов упоредио са прстеновима Сатурна. Наиме, московски „золотари“ су отпад односили и просипали у предграђу. Прилазећи Москви, путници у возовима су затварали прозоре – тако снажан смрад се ширио око града. Золотари су улице града обилазили и чистили септичке јаме све до тридесетих година XX века.

У Петербургу су ствари, нажалост, биле „једноставније“. Град, наиме, пресецају бројне реке и канали, у које је лако просути нечистоћу. Како пише историчар Игор Богданов, „углавном су се у  XVIII–XIX веку кућне нечистоће, као и отпадне воде из индустријских предузећа, избацивале без пречишћавања у реке и канале и одлазиле у Фински залив. Загађење градских вода и прљање уличних канала приморали су власт да 1845. године забрани да се септичке јаме из дворишта повезују са уличним цевима“.

Јавни тоалет на Каланчевском тргу у Москви, 1925 -1929

Музей Москвы/Russia in photo

Неки власници кућа су, пише Богданов, како би се спасли отпадних вода користили градски одводни систем за кишницу, који у Петербургу постоји од XVIII века, а он се креће по улицама. Тако да су раскрснице Петербурга током читавог XIX века понекад постајале места на којима су се гомилале људске и коњске фекалије. Власти су забраниле да се овај отпад избацује у одводе за кишницу шездесетих година XIX века, а од 1884. године су, већ у очајању, наредиле да се барем на цеви поставе решетке за филтрирање чврстог отпада, Међутим, становници града ништа од тога нису поштовали.

Авај, упркос свим напорима и неколицини пројеката, општи систем градске канализације у Петербургу у царско доба није уведен. Једна од последица била је страшна епидемија колере у Петрограду 1918. године. Успостављање комплетне канализације у граду започело је тек за време совјетске власти.

Валериј Шустов/Sputnik

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!