Како је тајна преписка између Кенедија и Хрушчова спасла свет од нуклеарне катастрофе

Хрушчов и Кенеди су се упознали 4. јуна 1961. године на Бечком самиту, једном од најнеуспешнијих сусрета у историји совјетско-америчких односа. Уочи самита Хрушчовљеви саветници су генералном секретару описали браћу Кенеди као „дечачиће у кратким панталоницама“, као људе слабог карактера који су лака мету за вербалне нападе. Са друге стране, Кенедијеви секунданти такође нису могли да понуде америчком председнику позитивну тактику у предстојећем сусрету, јер су сви они били загрижени противници комуниста.

Лидери два супротстављена блока су дуго и прилично агресивно водили апстрактнте дебате о идеологијама и судбини овога света, тако да сусрет није имао неких конкретних резултата. На Бечком самиту није потписан ниједан званичан документ. Сусрет који је требало да убрза завршетак Хладног рата допринео је још већем заоштравању односа између СССР-а и САД што је довело до Берлинске кризе 1961.

Тајна преписка

И поред неуспеха Бечког самита, ни једна ни друга страна нису желеле нови велики рат. Већ у септембру 1961. године Хрушчов је написао Кенедију писмо које је имало 26 страница текста. У њему је совјетски генерални секретар покушао да реанимира односе са америчким председником.

„У мислима сам се више пута враћао нашем сусрету у Бечу. Сећам се да сте Ви наглашавали како не желите рат и радије бисте да живите у миру са нашом земљом, и да једни другима будемо конкуренција у цивилним сферама. Иако су се каснији догађаји развијали у нежељеном правцу, помислио сам да би можда било корисно да Вам се обратим у незваничном формату и поделим са вама поједине моје идеје. Ако се не слажете са мном, сматрајте да ово писмо није ни постојало, и ја, природно, са своје стране нећу користити ову преписку у својим изјавама за јавност. Само у поверљивој преписци човек може рећи све што мисли не обраћајући пажњу на штампу, на новинаре“.

Комуниста Хрушчов је у писму неочекивано упоредио нашу планету са Нојевом барком, где су уточиште пронашле како „чисте“ тако и „нечисте“ животиње. „Независно од тога ко себе доживљава као ’чисту’, а ко као ’нечисту’ животињу, сви смо ми подједнако заинтересовани за једно, а то је да Барка успешно настави свој пут. И ми немамо другу алтернативу: или ћемо живети у миру и сарађивати како би Барка могла да настави пловидбу, или ће она потонути“.

Џону Кенедију се свидела Хрушчовљева идеја да се незванично дописују. Он је то прихватио и затим је преписку држао у тајности.

„Допала ми се аналогија са Нојевом барком коју сте навели... Колико год да се ми разликујемо, наша тесна сарадња у име очувања мира није ништа мање важна, ако није и важнија од сарадње која је била потребна за победу у последњем светском рату“, написао је Кенеди у свом одговору.

Хрушчов и Кенеди су се дописивали мимо званичних канала за комуникацију да би што мање људи у Кремљу и Белој кући знало за њихову преписку. Совјетски генерални секретар имао је свог човека у Вашингтону који је могао бити веза између двојице лидера.

„Био је један руски шпијун који је често долазио у нашу кућу. Звао се Георгије Бољшаков. Моји родитељи су га први пут видели у совјетској амбасади. Много им се допадао, био је симпатичан, стално се смејао и шалио, такмичио се са мојим оцем у склековима, показивао нам руске плесове, и учио нас да и ми плешемо. Сви смо ми знали да је он агент спољне обавештајне службе. У то време су се баш појавили први филмови о Џејмсу Бонду, и било је веома узбудљиво што ми знамо да нам у кућу долази руски шпијун... Хрушчов је оно дугачко писмо дао Бољшакову, а овај га је предао Пјеру Селинџеру (портпаролу председника Кенедија – прим. аутора), завијену у новине ’Њујорк тајмс’. Он је дао писмо мом стрицу“, из успомена Роберта Ф. Кенедија млађег.

Касније се Бољшаков још неколико пута састао са Робертом Кенедијем и Селинџером и пренео Хрушчовљеве усмене и писмене поруке. Поред тога, лидери двеју суперсила договорили су се да успоставе директну телефонску линију. У кући председника САД појавио се црвени телефон преко којег је он могао да успостави директан контакт са совјетским генералним секретаром.

Свет на ивици катастрофе

Узајамно поштовање између Кенедија и Хрушчова, међутим, није било довољно да се спречи Карипска криза. У Турској су 1961. године размештене америчке нуклеарне ракете PGM-19 Jupiter. Оне су за свега 15 минута могле да униште главне индустријске центре у европском делу СССР-а. Совјетско руководство и лично Хрушчов доживели су те ракете као увреду.

Убрзо затим уследио је одговор СССР-а. Већ у августу 1962. године на комунистичку Кубу су пристигли први совјетски бродови са балистичким ракетама. Средином октобра на „острву слободе“ налазило се већ 40 нуклеарних бојевих глава и 40.000 војника и официра совјетске армије. Та Хрушчовљева авантура много је наљутила Кенедија. Са друге стране, сам Хрушчов није могао да опрости Кенедију ракете у Турској и планове за нову интервенцију на Куби. Ситуација је била затегнута до крајњих граница. Свет никада раније није био тако близу нуклеарне катастрофе.

„Ја мислим да Ви признајете да је први корак који је покренуо ове ланчане догађаје био потез Ваше владе одражен у тајном размештању офанзивног оружја на Куби“, пише Кенеди Хрушчову 23. 10. 1962. године.

„Вас брине Куба. Ви кажете да вас она брине зато што је удаљена 90 миља ваздушном линијом од Сједињених Америчких Држава. Али Турска је одмах поред нас, наши граничари патролирају и гледају се преко границе. Не сматрате ваљда да Ви имате право да захтевате безбедност за своју земљу и уклањање оружја за које кажете да је офанзивно, а ми по вашем мишљењу то право немамо?“, пише Хрушчов Кенедију 27.10. 1962.

Хрушчов и Кенеди су улагали све напоре да спрече катастрофу јер су из искуства знали како је страшан светски рат. Кенеди је једини председник САД који је добио медаљу „Пурпурно срце“. Он је лично ратовао против Хитлеровске коалиције у Тихом океану. Јапански разарач је ударио у Кенедијев чамац и три његова друга су тада погинула. Џон је пливао 9 километара до најближе обале носећи на себи једног тешког рањеника. Хрушчов је учествовао у Стаљинградској бици, можда најстрашнијем окршају 20. века који је однео 2,6 милиона људских живота.

Генерали у Вашингтону и Москви били су нестрпљиви да у међусобном окршају провере своје армије, али су шефови држава инсистирали на проналажењу мирног решења.

„Ми ценимо мир, можда и више него други народи, јер смо преживели страшан рат против Хитлера. Али наш народ неће устукнути ни пред каквим изазовима... Ако провокатори изазову рат, они неће моћи да избегну одговорност и тешке последице које ће им тај рат донети. Али ми смо убеђени да ће победити разум, да неће доћи до рата, и да ће бити осигуран мир и безбедност народа“, написао је Хрушчов Кенедију 28.10.1962.

У потрази за излазом из кризе

Ноћу уочи 28. октобра главни јавни тужилац САД Роберт Кенеди тајно се састао са амбасадором СССР-а Анатолијем Добрињином да му понуди мировни споразум под следећим условима: Хрушчов наређује да се повуче нуклеарно оружје са Кубе, а председник Кенеди се обавезује да укине блокаду Кубе и да у року од 6 месеци демонтира ракете у Турској.

То је био усмени споразум, без било каквих потписа и гаранција. Али обе земље су испуниле услове. Већ 20. новембра на Куби није остала ниједна совјетска нуклеарна бојева глава, а Кенеди је наредио да се укине блокада острва. Неколико месеци касније из Турске су повучене америчке ракете Jupiter.

Хрушчов и Кенеди су схватали да морају да одржавају комуникацију. Само тако су могли да избегну узајамну нетрпељивост и неопрезне одлуке које могу да изазову непоправљиву катастрофу. Важно је да човек чак и у свом непријатељу види пре свега човека, и управо је човечност лидера двеју суперсила спасла свет у октобру 1962. године.