Овај град дубоко у Северном Сибиру (на простору данашњег Јамало-Ненецког аутономног округа) основан је крајем 16. века на иницијативу царске владе.
До њега се стизало северним морским путем, и затим преко река. Тврђава у Мангазеји била је центар сакупљања и складиштења јасака, пореза који је од сибирских народа убиран у крзну. Коже куна и лисица продавале су се у Европи врло скупо, па је јасак био од животне важности за владу.
Мангазеја је у другој деценији 17. века била жива трговачка тврђава са пет кула. Страни шпијуни који су и сами желели да успоставе трговачки пут до Мангазеје преко северних мора и купују од локалног становништва исте оне куне које је Москва убирала као порез, упорно су настојали да сазнају њену локацију. Тако је и холандски трговац Маса објавио у Европи детаљни пут до Мангазеје до које се некако пробио.
На основу указа цара Михаила Фјодоровича северни морски пут, којим се између осталог стизало и до Мангазеје, затворен је, а ради осигурања безбедности на најважнијим тачкама пута постављене су тврђаве и дежурни пунктови. Трговина морем са Мангазејом је прекинута. Указ о укидању града издат је 1672. године, а крајем 17. века Мангазеја је нестала. И тек у двадесетом веку поново су је открили археолози.
Фанагорија је по предању основана још у шестом веку пре наше ере, а већ после два века постала је друга престоница Босфорског царства, античке државе са главним градом у Пантикапеји (на месту данашњег Керча). Град је био толико значајан, да се у седмом веку наше ере овде населио византијски император Јустинијан Други, прогнан из Константинопоља. Преко Фанагорије је одржавана веза између Византије и Старе Велике Бугарске, државе у азовским степама.
Међутим, у 11. веку због повећања нивоа мора, вода је почела да потапа град, па је становништво мигрирало у суседни град Тмутаракањ.
Пустозерск су основале руске војводе 1499. године, по налогу великог кнеза Ивана Трећег. Град се налазио скоро на самом ушћу реке Печоре у Печорско море. Први становници били су војници и званичници на царској служби. Како обрадиве земље није било, главне привредне активности биле су лов, риболов и размена крзна локалних племена. Крајем 16. века град је био минијатуран, имао је око 150 домаћинстава и око 500 људи.
После Ливонског рата, осамдесетих година шеснаестог века Русија је изгубила обалу Балтика и трговина са Европом је почела да се одвија преко северних лука, укључујући и Пустозерск. Међутим, 1610-тих активирали су се енглески трговци. Двадесетих година седамнаестог века после указа о затварању северног пута за трговину, становништво града се врло брзо смањило, а тврђава претворила у „логор“ за прогнане у коме су на издржавању казне били учесници устанка Степана Разина, устанка у Соловецком манастиру, као и протопоп Авакум са саборцима. Расколници су 1682. спаљени у брвнари.
Пустозерск заправо није обновљен. За време Катарине Велике тврђава је дефинитивно демонтирана, а град укинут. Међутим људи су ту наставили да живе, све до 20. века. Последња становница отишла је из Пустозерска 1962. године.
Истоимени град на реци Мологи био је познат у 13. и 14. веку када је већ постојало Молошко кнежевство. Мало даље уз реку (Холопиј Городок) налазила се у том тренутку највећа руска тржница Молошка пијаца на којој су се скупљали трговци из Азије и Европе. Временом због ниског водостаја Волге на том месту и других река тржница је премештена у Нижњи Новгород, али је Молога и даље била локални центар који је крајем 17. века имао 1281 кућу, и где се два пута годишње одржавао сајам, а најбоља риба отуд достављана је директно на царску трпезу.
У 18. и 19. веку град се није ширио, 1896. године бројао је око 7000 становника. Радило је неколико фабрика, трезор, банка, телеграф, добротворни смештај, пошта и биоскоп, био је активан и женски Афанасјевски манастир. Тридесетих година прошлог века, сада већ у Совјетском Савезу, Молога је имала 900 кућа и око 7000 становника.
Историја града окончана је 1935. године када је совјетска власт донела одлуку о изградњи Рибинског хидрочвора и акумулације и када је град морао да буде потопљен. Становници су такву одлуку дочекали на нож, али у периоду од 6 до 7 година, између осталог и присилно, били су евакуисани из града. Потапање је почело 1941. године, да би се 1946. године град потпуно нашао под водом. Потомци његових житеља, почевши од 1977. године, сваке друге суботе у августу окупљају се да одају почаст завичају. Традиција се и данас поштује. У време ниског водостаја највише зграде у Мологи помаљају се из воде.
Данашњи руски град Рјазањ у ствари је бивши Перејаслављ Рјазањски. Стари Рјазањ који се први пут спомиње у летопису из 1096. године био је велики град, престоница Рјазањске кнежевине, а Перејаслављ Рјазански само тврђава на граници.
Стари Рјазањ је интензивно трговао са другим градовима, на рјазањској земљи у изобиљу је било дивљачи, медоносних храстових шума, а у граду развијени грнчарски и ткачки занати. Већ у 12. веку рекама је транспортована пшеница за извоз преко Новгорода. Главна тврђава налазила се на узвишењу изнад реке, штићена стрмим бедемима и високим зидинама са кулама.
У Стару Русију је 1237. године ушла војска хана Батија. Рјазањ је био први велики град који се нашао на њеном удару. Опсада је трајала шест дана и ноћи, а Монголи су били неколико пута бројнији од Руса. Када су заузели град уништили су све на шта су у њему наишли и практично сравнили град са земљом. Иако су се људи касније вратили на место на коме се град налазио, близина Старог Рјазања степи чинила га је идеалном метом наредних напада.
Тако су у 14. веку све надлежности Старог Рјазања заједно са становништвом прешле у Перејаслављ Рјазански, данашњи Рјазањ. На месту старог града на врху бедема налазе се остаци саборног храма.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
