Шта су Совјети обележавали уместо православних обичаја, обреда и празника?

„Православни верују да је Богородица заштитница пољопривреде. <…> Сада се код нас празник Благовести [Пресвете Богородице] ређе обележава. Радници у колхозу који обрађују земљу помоћу машина и примењују правила агротехнике знају да жетва не зависи од небеских покровитеља, већ од људи, од њиховог рада у колхозу“, поучавао је читаоце „Календар антирелигиозника за 1941“.

Верски празници који су падали на почетак различитих пољопривредних радова у СССР-у су проглашени за „старомодне обичаје“ и сујеверја. Насупрот томе, прокламована је вредност научног знања и техничког напретка. Био је то само један вид масовног и систематског потискивања црквених обичаја и утицаја Цркве на живот совјетских грађана.

Са друге стране, бољшевици су били свесни да није могуће једноставно „укинути“ религију, јер је она заузимала сувише важно место у свакодневном животу великог броја грађана. Црква је у царско доба водила рачуна о календару, била је задужена за питања образовања, за венчања и сахране, и регулисала је морал и његове норме. Стога су комунисти настојали да ритуалне и обредне аспекте живота испуне новим садржајем.

Борба са религијом

Од утицаја Цркве нове власти су почеле да се ослобађају одмах после Октобарске револуције 1917. године. Црква је одвојена од државе, лишена је финансирања, својине, земљишта и имовине, а свештенству је одузето право гласа. Чак је и црквени брак изгубио своју правну снагу, тако да је у новим околностима било неопходно склапати грађански брак.

Највише је гоњена Православна црква, али су пострадале и друге конфесије, као и староверци. Сектама је нова власт кратко време била наклоњена, а онда су и оне дошле на ред.

Бољшевици су 1918-1920. покренули кампању за отварање моштију, а 1921-1922. кампању за одузимање црквених драгоцености. Од 1922. године питањима вере је почела да се бави Антирелигијска комисија. Међу њеним задацима било је „преформатирање“ верске свести становништва и искорењивање „остатака“ православља. Пропагандом атеизма интензивно се бавио „Савез милитантних атеиста“.

Власти су радиле на развоју сценарија за прославу комсомолског Божића и Ускрса и организовале штампање разноврсне антирелигијске литературе и периодичних издања за одрасле и за децу. У тим пропагандним материјалима црквени обичаји су оптуживани за „дивљачке“ (паганске) корене које, тобоже вуку, а верници су оптуживани за шпијунажу и рад за стране обавештајне службе и непријатеље комуниста.

Црвена венчања

Када је током 1920-их црквени брак изгубио законску снагу одлучено је да се свадбени обред замени „црвеним венчањем“. Оно се од претходног и традиционалног венчања разликовало по томе што није било породично него „друштвено“. Промоцијом нове традиције углавном се бавио Комсомол – партијска омладинска организација.

Свечаност је организована без бурми и венчанице, али уз декорацију агитационих плаката. Улогу служитеља новог култа обављали су секретари комсомолских и партијских организација, који су давали савете младенцима. Том приликом су им поклањали агитациону литературу, Лењинове радове и дела других комунистичких лидера.

Карактеристична је била песмица: „Мајка је хтела да ме венча по старински – прстеновима. А другачије се све одиграло – у клубу са комсомолцима“.

Звездине или октобрине

Ово је био совјетски еквивалент за крштење у цркви и представљало је свечаност уприличену ради уписивања података о детету у матичну књигу рођених. Наталија Лебина, историчарка и културолог, истиче да су „звездине“ приређиване у фабричким клубовима.

Родитељима су честитали лидери партијских и комсомолских организација њиховог предузећа. Поклањали су им марксистичку литературу и утицали на њих да деци дају нова револуционарна имена. На пример Варлен (скраћено од „Велика армија Лењина“), Вилен и Владлен (од „Владимир Иљич Лењин“), Сталија (од „Стаљин“) или Побиска (од „покољење бораца и градитеља комунизма“)

Црвене сахране

Сахране су биле подједнако важни ритуални обреди, исто као крштења и венчања, и њих је такође требало преформатирати. Пре свега, сахране су почеле да се обављају без свештеника и без парастоса. А традиционално опело за покојника било је дозвољено само после добијања потврде о регистрацији смрти од локалних совјетских власти.

Велику штету погребним традицијама нанела је и пропаганда кремације. Православље налаже да се тело по смрти предаје земљи, а не огњу, и зато су бољшевици спаљивање упокојених сматрали чином антирелигијске кампање и за тај нови систем говорили да је „катедра атеизма“. Почетком 1919. године Лењин је потписао декрет којим је кремација дозвољена, и чак јој се даје предност над сахрањивањем.

Први крематоријум у земљи појавио се у децембру 1920. у Петрограду. Радио је два месеца. Од кремирања се одустало када су у току грађанског рата ванредне мере милитантног комунизма прерасле у нову економску политику. Други крематоријум се појавио у Москви тек 1927. године. „Крематоријум – значи крај моштима и осталим чудима. Крематоријум значи хигијена и једноставније погребење. То је одузимање земље од мртвих ради живих“, писао је те године часопис „Огоњок“.

Нови календарски оријентири

До револуције 1917. године државни празници су углавном били везани за верске празнике – Божић, Васкрс, Вазнесење и друге. Историчар Андреј Туторски пише да је већина уговора, како на селу, тако и у фабрикама, била склопљена од Покрова Пресвете Богородице до Васкрса, а њихово раскидање је значило нарушавање читавог система годишњег планирања за већину становника Русије. Стога традиција није нагло прекинута, али су предузете одређене мере.

Почетком 1918. године Савет народних комесара усвојио је Декрет о преласку на грегоријански календар. То је учињено из два разлога. Прво, да се „држи корак“ са већином земаља у свету, и друго, да се прекине црквена традиција. Пре револуције 1917. у Русији је важио јулијански календар јер њега користи Православна црква, и она је била та која се противила преласку на грегоријански систем. У Совјетској Русији је Божић, на пример, „померен“ са 25. децембра на 7. јануар, и до 1927. године је био нерадан дан.

У исто време, установљени су нови датуми близу датума старих празника, а становништво је буквално било принуђено да их слави у радним колективима. Тако је уведена светска традиција прослављања Нове године 1. јануара уз јелку, која је првобитно била атрибут Божића. Први мај је прослављан организовањем демонстрација у част Дана интернационале (касније названих Дан солидарности радника или Празник рада), а 7. новембар се славио као годишњица Октобарске револуције.

„Уручите отказ Христу. Знање је наш наставник, а књига наш учитељ. Одбаци семена сујеверја. Одбаци верске обреде. Комуне васкрсење је 25. октобар (дату Октобарске револуције по јулијанском календару – прим. аут.). Наше место није у прљавој црквици. На улице! Плакат у руке! Над вером у наше празнике огњем усијај науку“, написао је Владимир Мајаковски 1923. године.

И поред пропаганде, церемоније црвених венчања, црвених сахрана и „звездина“ нису могле да заживе у народу. У почетку људима није било до прослава, чак ни најскромнијих, јер је у првим годинама после револуције свуда владало велико сиромаштво и живот је био веома тежак. У градовима су нови ритуали можда и привлачили пажњу фабричке омладине, али је у селима традиционални поглед на свет био непоколебљив. Касније, у годинама Нове економске политике (1921-1924), дошло је до либерализације режима, па је прослављање „прописаних“ датума слабије контролисано и надзирано. И најзад, 1943. године је совјетска власт почела да обнавља односе са црквом, чиме је положај верника донекле побољшан.

Календар се, међутим, чврсто усталио у совјетској свакодневици. Штавише, данас ни православни хришћани више не рачунају време по јулијанском календару. Неки чак и не знају да је 7. јануар заправо 25. децембар по јулијанском календару.