10 занимљивих чињеница о совјетским маршалима које (вероватно) нисте знали

1. Сматра се да је Ворошилов био први маршал Совјетског Савеза, иако су заједно са њим у овај чин унапређена још четворица

Климент Јефремович Ворошилов прима рапорт на Паради, Црвени трг.

Иван Шагин/Sputnik

Наиме, 20. новембра 1935. године, по први пут у совјетској историји, петорица команданата Црвене армије – Семјон Буђони, Климент Ворошилов, Александар Јегоров, Михаил Тухачевски и Василиј Бљухер – унапређена су у чин „маршал Совјетског Савеза“. У оно време је то био највиши војни чин.

Сви су они у исто време постали маршали, али је у народном сећању управо Климент Ворошилов остао као први. „И први маршал ће нас повести у бој!“ – певало су о њему у популарној совјетској песми.

Ворошилов је имао много већи утицај од других команданата, и не само да је био на функцији народног комесара (министра) одбране, него је још од грађанског рата био и Стаљинов блиски пријатељ. Совјетски лидер је високо ценио марљивост и оданост Климента Јефремовича.

2. Михаил Тухачевски је био најмлађи маршал Совјетског Савеза

Маршал Совјетского Савеза Михаил Николајевич Тухачевски. (1893-1937).

Sputnik

Михаил Тухачевски је имао 42 године у време када му је додељен највиши војни чин, због чега се и сматра да је он био најмлађи маршал Совјетског Савеза.

Фактички је било и млађих маршала од њега. На пример, Александар Голованов је добио звање маршала авијације када му је било 39 година, а исто толико је имао и Иван Пересипкин када је постао маршал јединица за везу. Међутим, чин маршала у овим родовима војске или у специјалним јединицама одговарао је звању генерала армије.

3. Маршал Малиновски се у младости борио у француској „афричкој војсци“

Родион Јаковљевич Малиновски (1898-1967) – совјетски војсковођа и државник.

Министарство одбране РФ

Десетар Родион Малиновски обрео се у Француској у пролеће 1916. године, где је боравио у склопу Руског експедиционог корупса који је цар Николај II послао у помоћ савезничкој армији. Корпус је расформиран после револуционарних догађаја 1917. године.

Малиновски је наставио да се бори против Немаца на Западном фронту у редовима „Руске легије части“. Ова формација је била део 1. мароканске дивизије француске „афричке армије“, стациониране у Алжиру, Мароку и Тунису, и ангажоване у борбеним дејствима у Европи.

Будући маршал се истакао приликом пробоја утврђене „Хинденбургове линије“ у јесен 1918. године, због чега је награђен француским Ратним крстом са сребрном звездом. У Русију се вратио по завршетку рата.

4. Маршал Говоров се у Грађанском рату борио против бољшевика

Леонид Говоров је у Јануару 1920. ступио је у састав 51. стрељачке дивизије као добровољац под командом Василија Блухера.

МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

На почетку Грађанског рата у Русији 1918. године Леонид Говоров је живео у Јелабузи, маленом граду надомак Казања. Тада је већ завршио артиљеријску школу и одслужио кратку службу у Руској царској армији из које је демобилисан као заставник.

У септембру се Говоров придружио „белима“, чије су трупе заузеле град. Сам Леонид Александрович је касније тврдио да је био мобилисан.

Нешто мање од годину дана се будући маршал борио у 8. камској стрељачкој дивизији Западне посебне армије, где је командовао артиљеријском батеријом. У чин потпоручника је унапређен 13. јула 1919. године наредбом врховног команданта адмирала Александра Колчака.

Међутим, када су у новембру и децембру 1919. године „беле“ трупе на истоку земље претрпеле тежак пораз и почеле да се повлаче иза Урала, Говоров је одлучио да пређе у табор „црвених“.

5. Константин Рокосовски – једини совјетски маршал који је још био и маршал Пољске

Константин Рокосовски

Галина Сањко/Sputnik

„Ја сам најнесрећнији маршал Совјетског Савеза. У Русији су ме третирали као Пољака, а у Пољској као Руса“, јадао се Константин Рокосовски, који је био родом из Варшаве. Отац му је био Пољак по националности и обичан радник, а мајка Рускиња, учитељица. Рокосовски је постао један од најбољих команданата Другог светског рата. 

После Победе је командовао Северном групом совјетских трупа која је била стационирана у Пољској. У октобру 1949. године је на молбу Болеслава Берута, председника Пољске Народне Републике, и уз дозволу руководства СССР-а, заузео позицију министра националне одбране. Те године му је додељено звање маршала Пољске.

6. Маршал Семјон Тимошенко се ородио са Стаљином, али нимало није био срећан због тога

Семјон Тимошенко

Иван Шагин/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Маршал Совјетског Савеза Семјон Тимошенко се 1945. године успротивио браку своје ћерке Јекатерине са сином Јосифа Стаљина Василијем. Био је сигуран да такав савез не може донети ништа осим невоље.

Василиј Стаљин је био склон пијанству и раскалашном начину живота, а уз то је још увек био у браку са својом првом женом. Међутим, маршалова ћерка је игнорисала забрану и кршећи све формалности удала се за свог вољеног.

Јосиф Стаљин је прихватио синовљеву одлуку, али су каснији догађаји показали да је Тимошенко био у праву. Заједнички живот младих се врло брзо претворио у праву ноћну мору, пуну неверства, пијанства, скандала и насиља. Након неколико година Василије и Јекатерина су се разишли.

7. По маршалу Буђонију добиле су име капа и раса коња

Семјон Буђони

Archive photo

Семјон Буђони је био један од главних хероја Грађанског рата у Русији. Овај смели коњаник командовао је Првом коњичком армијом, која је постала најмоћнија и најпознатија војна формација у Оружаним снагама младе совјетске републике.

Реч „буђоновац“ се асоцирала са одважношћу, а војничка зимска капа у облику шлема староруског војника незванично се називала „буђоновка“.

По завршетку Другог светског рата Буђони је био заменик министра пољопривреде СССР-а за коњарство и узгој коња, и написао је преко 70 радова на ову тему. Под његовом редакцијом објављена је монументална петотомна енциклопедија „Историја коња“. У Совјетском Савезу је 1948. године узгојена раса коња која је по маршалу добила име „буђоновска“.

8. Жуков јесте заузео Берлин, али није он дотукао нацистичку Немачку

Маршал Иван Коњев на војној вежби

Анатолиј Јегоров/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Ујутру 2. маја 1945. године остаци берлинског гарнизона предали су се трупама 1. белоруског фронта маршала Георгија Жукова. Тешка и крвава битка за престоницу Трећег рајха завршила се победом Совјетског Савеза. Међутим, заузимањем „јазбине фашистичке звери“ рат још увек није био завршен.

Руководство које је било на челу Трећег рајха након Хитлеровог самоубиства и даље је имало на територији Чехословачке контингент од 900.000 људи који је покушавао да се пробије на Запад и преда савезницима.

Главну улогу у потпуном уништавању непријатеља одиграле су трупе Првог украјинског фронта маршала Ивана Коњева. Током Прашке офанзиве (од 6. до 11. маја) остаци група армија „Центар“ и „Југ“ коначно су поражени, заробљено је скоро 860.000 немачких војника и ослобођена је цела територија Чехословачке.

У својим мемоарима „Четрдесет пета“ маршал Иван Коњев је написао: „Када одем на Ољшанско гробље у Прагу, где почива прах наших војника и официра који су погинули у Прашкој операцији, са тугом читам на споменицима украшеним цвећем датум ’9. мај’. Рат је у суштини већ био завршен, а ти људи су погинули овде, у прашким предграђима када је цела наша земља већ славила победу. Погинули су у последњим окршајима са непријатељем неустрашиво довршавајући започети посао“.

9. Кулик је био једини совјетски маршал који је ражалован за време Другог светског рата

Совјетски маршал Григориј Иванович Кулик

Archive photo

Маршал Григориј Кулик је у рату против нацистичке Немачке направио читаву серију веома упадљивих промашаја. „С горчином памтим тог човека“, записао је у мемоарима Александар Васиљевски. „Почетком рата неуспешно је реализовао задатке Штаба на западном правцу, затим је исто тако слабо командовао једном армијом код Лењинграда. Због негативних личних особина није уживао поштовање у војсци и није умео организовано да руководи дејствима јединица.“

У јесен 1941. године Кулик је као опуномоћеник Штаба Врховне команде упућен у град Керч и Ростов на Дону са наређењем да их одбрани свим снагама. Оба града су, међутим, пала у руке непријатељу.

Због тога је 19. фебруара 1942. Кулик деградиран у чин генерал-мајора. И даље је уз одређена ограничења био укључен у војне операције, али никада није успео да постигне видљиве резултате. Војни чин маршала војсковођи је враћен постхумно, тек 1957. године.

10. Само су два човека у историји постала четвороструки Хероји Совјетског Савеза. И један и други су били маршали

Маршал Георгиј Жуков прима рапорт на Паради Победе

Јевгениј Халдеј/МАММ/МДФ/russiainphoto.ru

Постати Херој Совјетског Савеза у доба СССР-а била је највећа част. Многи су ову награду добили по два или чак три пута, али су само двојица имала част да постану четвороструки Хероји Совјетског Савеза.

Један од њих је маршал Георгиј Жуков, најбољи командант Црвене армије у Другом светском рату, а други је шеф државе Леонид Брежњев, који је 1976. године унапређен у чин маршала.

Поред тога, Брежњев је постао најстарији маршал Совјетског Савеза јер је у тренутку унапређења имао 69 година.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!