Сиромаштво се над Русијом први пут озбиљно надвило после револуције 1917. године. Шверц наркотика због лошег обезбеђења граница вишеструко је повећан и дрога више није била роба само за елиту и богате.
„Пошаст целе Совјетске Русије био је кокаин“, писала је кнегиња Татјана Куракина. „Иако је Русија доведена у стање потпуног сиромаштва и потребно јој је буквално све, кокаина увек има, и то довољно за све...“
Првих година совјетска власт се жестоко борила против наркоманије. За трговину кокаином и опијумом могло се добити десет година робије или чак бити осуђен на стрељање. Међутим, временом, закон у тој области је ублажен, а затворске казне смањене на период од једне до пет година.
У СССР-у наркоманија се сматрала остатком буржоаске прошлости, а борба против зависности од опојних дрога била ограничена. Целокупна пажња државног апарата усмеравана је на борбу против алкохолизма и паразитизма. Поред тога опијум, морфијум, кокаинске капи и чак хероин могли су се купити на рецепт, у свакој апотеци, све до средине педесетих година прошлог века.
Наркомани су крали наркотике из болница и магацина или их добијали у апотекама на основу фалсификованих рецепата. Било је и оних који су организовали домаћу производњу опијата набављајући опијумски мак из Азије, а дивљи мак из Украјине.
На евиденцији МУП-а 1976. године било је око шездесет хиљада наркомана, а осамдесетих већ 86 хиљада. Ситуацију је у доброј мери погоршао рат у Авганистану, током којег су успостављени канали за несметани доток хероина.
Крајем седамдесетих појачана је борба против наркоманије, а у време перестројке о проблему који је раније прећуткиван почело је да се говори отворено. Међутим, убрзо је уследио распад земље, а Русију поново захватила наркоманска епидемија.