„Два моја познаника, момци са Казањског речног техникума, обојица тинејџери од 18 година, у разговору кажу један другоме: ’Имамо осамнаест година а још никога нисмо убили...’ Та фраза ми још увек одзвања у ушима“, прича мајстор борилачких вештина и становник Казања Радиф Зималијев. Он је у младости био сведок процвата „казањског феномена“, тј. дивљања малолетничких уличних банди које су контролисале насеља, улице и блокове у граду.
„Од једанаесте-дванаесте године већ су сви знали за банде и њихове територије“, каже Роберт Гарајев, аутор књиге „Часна уличарска“ (рус. „Слово пацана“). Књига је документарна прича о периоду 1970-их и 1980-их у Казању, где је деловало преко 100 организованих малолетничких банди. По њој је снимљена серија „Часна уличарска. Крв на асфалту“ (рус. „Слово пацана. Кровь на асфальте“) око које се током протеклих недеља подигла велика прашина у руској јавности.
Из серије „Слово пацана“
Zhora Kryzhovnikov/Toomuch Production, 2023.„Ако ниси члан банде било је опасно да изађеш на улицу, јер је тамо стално неко покушавао да те заустави, да ти узме новац и испребија те“, прича Гарајев. Он је сам био члан једног таквог „удружења“.
Банде су заиста држале у страху цео град. „Многа деца не могу да изађу на улицу“, жали се учитељица у документарном филму „Техничка школа са задњег улаза“.
Фабрика „Теплоконтроль“
Archive photoПрва и најпознатија банда је била „Тјап-Љап“. Добила је назив по извитопереном изговору назива фабричког насеља „Теплоконтрољ“ у коме је живела већина чланова банде. Један од њих је био и Сергеј Антипов. Он је пронашао просторију која им је служила као „теретана“, где су радијатори коришћени као тегови, а гасоводна цев као вратило. Тада није било клубова, кружока и спортских секција, па је „теретана“ била можда и једино место где су тинејџери могли да изађу увече. Младићи који су гравитирали према теретани увучени су у групу која је била организована на посебан начин.
Сергеј Антипов
МУП Републике ТатарстанЧланови банде су се делили на „узрасте“. Први узраст су биле „љуске“, тј. деца од млађих разреда основне школе до 13 година. Најмлађи су могли да стоје на стражи док су старији пљачкали продавнице или киоске, али је њихова главна функција била да се окупљају на позив и да уплаћују свој „део“.
Следећи узраст су били „супери“, од 14 до 17 година. Они су стално морали да дежурају у блоковима свога насеља или територије. Бавили су се васпитавањем „љуски“ и водили рачуна да „уплате“ најмлађих буду редовне.
Чланови од 17 до 19 година звали су се „млади“. Они су били главна борбена снага у тучама, кидисали су на противнике са циглама, металним шипкама и дрвеним или гуменим батинама. „Млади“ су најчешће организовали упаде под називом „добро јутро“ и „добро вече“. Циљ таквих упада је био да се супарничка банда затече неспремна, заплаши, испребија или чак „поломи“ (тј. да се њеним припадницима нанесу тешке повреде).
Сергеј Антипов – Антип, први лидер „Тјапљаповаца“, Казањ, 1960-их.
Archive photo„Средњи“ су имали 20 и више година. Они су имали право да одлазе у суседна насеља као „мировњаци“.
„Старији“ или „армејци“ су најчешће већ одслужили армију и само су они имали право да покрену рат против других банди, да одлазе у дискотеку и контролишу тезге.
И најзад, на челу сваке банде је био један или неколико „аутора“ (скраћено од „ауторитет“), „дедова“ или „краљева“. Они су дефинисали „политику“ банде. Прва два узраста њих нису познавала лично, нити су знала њихова имена.
Наравно, сами чланови за своју банду нису говорили да је банда. Користили су прихватљивије изразе, на пример „моталка“ (од речи „мотати се“, тј. учествовати у уличном животу банде), „фирма“ или „улица“. Додуше, најчешће су банду називали по имену. У Казању је током 1970-их и 1980-их било на десетине, ако не и на стотине различитих „моталки“. На пример „Жилка“, „Суконка“, „Хади-Такташ“, „Тјап-Љап“, „Чајници“, „Сосновка“ и „Пентагон“. Називе су добијале по улицама, местима окупљања, условним знацима („Чајници“ су обележавали своју територију тако што су качили чајнике на дрвеће и ограде).
Услов за улазак у банду била је процедура „регистрације“. Обично су новајлију снажно ударали у лице, па ако би издржао и одбранио се, приман је у „фирму“. Ако је хтео да уђе нешто старији дечак, могли су га приморати да нападне случајног пролазника или члана друге „фирме“. Свим члановима „фирми“ било је најстроже забрањено да пуше, пију и употребљавају наркотике. Ако би некога ухватили са цигаретом или пијаног, кажњавали су и њега и цео његов „узраст“. Казна се састојала у батинању, понекад веома бруталном. Тако се у „фирмама“ ковала групна солидарност и групна солидарна одговорност, која је збијала хулиганске редове и приморавала их да мотре једни на друге.
Из серије „Слово пацана“
Zhora Kryzhovnikov/Toomuch Production, 2023Морало се редовно одлазити на окупљања, а она су била засебна за сваки узраст. Обично је на окупљање позивао неко из најближег окружења, јер су чланови банди живели у комшилуку, у истом блоку или чак улазу. Окупљања у млађим узрастима су била скоро свакодневна, због чега су дечаци пропуштали наставу, а то је и одговарало вођама банди. Што су „љуске“ и „млади“ мање образовани и мање слободни, то ће боље видети само један пут кроз живот, и то онај који им покаже улица.
На окупљањима су члановима објашњавана правила уличног морала. Требало је држати своју реч, увек бранити своје насеље и своју „фирму“. Ако те на улици зауставе чланови друге банде и питају „Ко си ти?“, мораш да одговориш којој „фирми“ припадаш, чак и ако си свестан да ћеш добити батине. Ако не кажеш да си члан банде, осрамотио си се и бићеш избачен из банде уз брутално батинање (у најмању руку). Штавише, свуда ће се пронети глас да си издајник и нећеш моћи да уђеш у неку другу „моталку“, што значи да ће за тебе сваки излазак на улицу бити ризичан.
„Чланови банде“ су носили препознатљиво одело – лети тренерке, а зими штепане ватиране јакне и капе у боји. Одело је морало да буде удобно за тучу, а капа довољно дебела да макар мало заштити главу од ударца гвозденом штанглом.
Студент машинског факултета на тренингу у клубу.
Игор Зотин /TASSГлавни задатак сваког узраста је био да благовремено „учипи“ у касу свој део новца. Најмлађима је објашњавано да се тај новац скупља за материјалну подршку „наших“ који су по затворима. Међутим, тај новац је често присвајала „врхушка“. Они су куповали скупа одела и мотоцикле, за које се сматрало да су елитно превозно средство „уличара“.
„Нагледали су се страних филмова у биоскопима и хтели су да личе на италијанску мафију. На кога су другог и могли да се угледају?“, објашњава новинар Александар Раскин, који је истраживао руске криминалне кругове. Радиф Замалијев прича о свом познанику: „Био је љут на улицу јер када се он ’мотао’ давао је сваке недеље 3-5 рубаља, а када је заглавио у затвор није од те улице добио ниједан једини пакет“.
Поред убирања новца од најмлађих, чланови банди су рекетирали мали и средњи бизнис у Казању, и пљачкали су пијачне тезге.
Банда „Тјап-Љап“
МУП Републике ТатарстанЧланови банде „Тјап-Љап“ су 31. августа 1978. године организовали масовни упад у насеље „Ново-Татарска Слобода“, који је контролисала истоимена „фирма“. Педесетак младића са штанглама и пиштољима протрчало је кроз насеље нападајући сваког пролазника. Страдало је неколико десетина људи, а међу њима је било жена и старих особа, и двоје мртвих. Нико, међутим, није тај упад пријавио милицији, јер су се житељи Казања бојали освете.
И поред тога, дрски упад је резултирао хапшењем вођа ове банде. Како саопштава Александар Раскин, ухапшено је више од 80 људи, а на суд је изведено 30 активних вођа. Главни вођа банде Завдат Хантимиров је осуђен на смрт. Банда „Тјап-Љап“ је ликвидирана, али је то само додатно подстакло још веће бујање уличног криминала у Казању.
Припадници ОМОН-а приводе крадљивца аутомобила 1989.
Anatoly Semekhin/TASSГарајев објашњава да се улични криминал у градовима СССР-а појавио захваљујући амнестијама, када су се криминалци са већ усвојеним „робијашким“ манирима враћали у друштво, уносећи у њега криминална „правила“. До највеће амнестије после рата дошло је 1953. године, а друге амнестије су биле поводом 40-годишњице (1957) и 60-годишњице (1977) Октобарске револуције.
Све интензивнија урбанизација је проузроковала масовни прелазак житеља околних села у Казањ. Они су имали обичај песничења „село против села“, па су га донели у град у виду песничења „улица против улице“. Поред тога, поједине банде су поникле у насељима која су и пре револуције била чувена по песничењу. На пример, житељи насеља Суконаја Слобода и Старо-Татарскаја Слобода још у царско доба су зими излазили на језеро Кабан да се бију, и то су била најбруталнија песничења у целој Русији.
Структура банди је имала сличну структуру као екипе за песничење. Постојала је подела по узрастима и руководећим улогама. Као и у организованом групном песничењу, туча између банди је по правилу трајала „до прве крви“, али се често у тим тучама дешавало да неко подлегне повредама.
Милиција није била спремна да се супротстави организованим бандама. Некадашњи заменик начелника одељења за кривичну истрагу Татарстана Александар Авакумов је у једном интервјуу рекао: „Ви мислите да би се нешто променило када би нам послали батаљон милиционера? Они би извршили рацију, ухапсили би десетак људи, али се против њих не би могла подићи никаква оптужба. Вође банди нису ништа радиле, све су други радили за њих“. Поред тога, подсећа Гарајев, нису постојали ни закони на основу којих би било могуће похапсити чланове тих банди. У Кривичном закону СССР-а из 1960. године није постојао ни појам „организовани криминал“. Он се појавио тек у новом Кривичном закону РФ, усвојеном 1997. године. А тада су у Русији дејствовале већ стотине организованих гангстерских банди, и то су били наследници казањских уличних банди.
Суђење банди „Тјап-Љап“
МУП Републике Татарстан„Свако доба има своје велике криминалне формације, па су и чланови банди попут ’Тјап-Љап’, као и њихова правила организације криминалног деловања, послужили као упечатљиви узори будућим гангстерским бандама, па и оним које су се појавиле током 1990-их“, објашњава Александар Раскин. „Казањски феномен“ никада није ликвидиран нити искорењен. Чланови тих банди су временом стасали и утопили се у „одрасли“ криминал током 1990-их, када новац више нису отимали ђацима на улици, него предузећима, фабрикама и градским властима.
Распад СССР-а је утицао на промену вредности и пружио омладини могућност да учи и да се развија. Теретана више није била једино место где је младић могао изаћи увече. Улични криминал у градовима је још дуго био озбиљан проблем, али током 1990-их припадност некој малолетничкој банди више није била нешто неизбежно.
Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
